Oči pune zelenila, duša okupana čistotom… Možda bi i mogao dan proveden u klisuri reke Gradac da se svede pod ovih nekoliko reči, ili da se obeleži s nekoliko fotografija. Ipak, mislim da bi svi bili uskraćeni za jedan poseban doživljaj kada ne bih koji redak više i ovde stavila. Istina je da u mnogo situacija fotografija govori više od hiljadu reči, ali usmeno predanje se oduvek negovalo i imalo posebnu draž. 

Sada se i ne sećam čija je to ideja bila, ali nas četvoro smo već u kolima, s biciklima na krovu, na putu za Valjevo. Valjevo je za mene sinonim nečega što je veoma blizu, samo stotinjak kilometara od kuće, a mera je moje prvo duže i zahtevnije bicikliranje, odnosno 195 km od Zemuna do Rastišta na Tari, preko Debelog brda, u jednom danu. Tada niko iz ekipe s kojom sam vozila nije tih prvih 100 km uzimao kao nešto značajno, jer je tek ono što je usledilo zaslužilo pažnju.

Tako i ja sada razmišljam: put do Valjeva nije ništa posebno, ali je zato ono što smo posle toga doživeli bio nazaboravan spektakl!

Parkirali smo u širem centru grada i krenuli u vožnju od kraja klisure, a od izvora Gradca, dogovorili smo se, ići ćemo nekom drugom prilikom. Najpre smo zastali ispred vodenice uređene u etno-stilu. U blizini je restoran s lepom baštom, ali mi nismo zainteresovani za tu vrstu turizma. Produžavamo prema reci, put je širok, makadamski. Polako vozimo, nismo baš sigurni šta nas sve čeka i ne bi da nešto propustimo. Reka nam je s desne strane, a s leve konjički klub „Degurić“. Zalazimo u sve veću divljinu i dolazimo do rečice koju valja preskočiti. Osvrnem se oko sebe i pogled mi zastane na velikom pećinskom otvoru, odakle rečica izvire. Iznad je natpis koji kaže da stojimo ispred Degurićke pećine, ali ni jedan podatak više. Tek sam po povratku kući pročitala da je pećina izvorskog tipa i jedina sa stalnim podzemnim tokom u celom slivu reke Gradac, te da je decenijama objekat istraživanja speleologa, biologa i ostalih stručnjaka. Bogata je pećinskim nakitom, samim tim i vrlo atraktivna. Zaviriti u ovakve, specijalne odaje, za mene ima prvenstvo i u odnosu na bečke balske dvorove.

Ono što je usledilo bilo je na momente zaista kao neki indijanski ples – najpre proklizavanje na sipkavom zemljanom terenu, a potom i balansiranje pri prelasku reke. Saplitali smo se, klizali, i ne znam da li smo bili smešniji sami sebi ili gledajući onog ispred kako vešto balansira gurajući ili noseći bicikl! Teško je bilo snaći se i bez bicikla, ali spas od sigurnog pada povremeno je bio i hvatanje za izdžikljalo mlado drvo. Ipak, uglavnom smo se na nogama zadržavali držeći se jednom rukom za kamen, grumen tvrđe zemlje, ili siguran koren nekog raslinja. Ovo je baš bio pravi freebiking!

U međuvremenu smo od jednog izletnika saznali da su mostovi koji spajaju dve obale porušeni u prethodnim poplavama i da nisu obnovljeni, a to je značilo da ćemo desetak i više puta preći hladnu reku ne bi li nastavili put njenom klisurom. Usput smo susreli mnogo ljubitelja prirode, a bilo je tu i kompletnih porodica koji su u gumenim čizmama i sa štapom u rukama prošli ceo tok reke, uglavnom se krećući od izvora.

Usledilo je prvo izuvanje. Prelazimo reku koja je i zvanično jedna od najčistih u Evropi, ali je i poprilično hladna. Kamenje na dnu Gradca je uglačano, krupno, a naša su se stopala davno odvikla od toga da bosa gaze. Izuvaj se, obuvaj se, smej se, poziraj, ćakulaj. Reka je velika inspiracija, mi smo super raspoloženi, ali sa svakim novim prelaskom i umorniji. Poželeli smo da izađemo iz klisure, a i smrklo se, kao da će kiša. Tražimo izlaz, podižemo glave, opkoljavaju nas betonski stubovi, a iznad nas je železnički most i pruga Beograd-Bar. Železnički saobraćaj je u ovom delu pruge u prekidu zbog oštećenja nastalih nakon poplava, pa evo i odlične prilike za nas da potpuno opušteno vozimo prugom!

Uspeli smo nekako da se uspentramo i dođemo do pruge, a i to je bio svojevrstan podvig zbog izrazito klizavog terena. Bicikli su stalno pretili da nas preklope i vrate u korito… E, nećeš!!. U međuvremenu je počela kiša, ali ništa nije moglo da umanji moje uzbuđenje što vozim bicikl posred železničke pruge, po krupnom, nezgodnom kamenju, preko drvenih pragova, između šina. I u susret tunelu. 

Ispred tunela smo zastali da se fotografišemo i ugledali predivan prizor: manastir Ćelije koji se pružao s druge strane reke, preko livade i blage uzbrdice, kroz vinograd i voćnjake. Ženski je to manastir, a po narodnom predanju ktitor mu je bio kralj Dragutin Nemanjić. Kralj je, negde u XIII veku, naredio da se u kanjonu reke Gradac, na skrovitom mestu, izgradi ovaj manastir, kasnije središte svih značajnijih aktivnosti valjevskog kraja.

I od prolaska kroz tunel smo napravili poseban doživljaj, jer smo znali da nam je ovo jedinstvena prilika, da se više neće ponoviti… Osim ako opet ne bude poplava koje će oštetiti prugu, a to zaista nikome ne treba… 

Konačno smo našli puteljak, spustili se s mosta i stigli do manastira. Nakon kratkog zadržavanja produžili smo do etno domaćinstva gde smo, već poprilično umorni i gladni, ručali u pravoj domaćinskoj atmosferi. Kiša je odlučila da se baš tu ispada, a i zahladilo je.

Ubrzo se nebo razvedrilo i odlučili smo da nastavimo vožnju. Naši uređaji za navigaciju pokazuje smešno malo pređenih kilometara, pa razmišljamo kako kući da se vratimo i opravdamo celodnevno izbivanje – ko će nam verovati da smo se toliko izmorili i da smo toliko uživali na tako maloj razdaljini?! Smejali smo se i zamišljali šta će reći naši prijatelji MTB-avanturisti kada im kažemo da smo prešli samo 30 kilometara…

Produžili smo vožnju do manastira Lelić, muškog manastira, te smo izvozali još nekoliko krugova da bi nam kilometraža bila iole pristojnija. Pa, ko deca smo, vidite li vi to… 

U povratku smo ponovo prošli pored vodenice s početka priče. Ovaj put je tu bio i gazda vodenice, te smo kupili belog kukuruznog brašna, a Polar i tronožac s pečatom tradicije.

A, ja bih i opet u klisuru Gradca, posebno sad, kad su velike vrućine, a tamo je rashlađivanje zagarantovano.

Idemo dalje, naravno….