Znala sam ja da se tu neko prevario, ali nisam htela da kvarim raspoloženje ni sebi ni drugima. Istina, vruće je, temperature su danima 30+, sunce prži, ne popušta, ali planinarska akcija homoljskim šumama i stazama ipak nije za kratke nogavice i gole ruke. Idemo kroz kanjon, koritom reke, prijaće nam da se raskomotimo. Uglavnom su takvi komentari. Sumnjičavo vrtim glavom. Homolje pamtim kao razuzdano, divlje lepote, brojnih pećina, jama i uvala, po zdravim hrastovim i bukovim šumama, ali i po zaraslim puteljcima i nepristupačnom terenu. Crkvene knjige kažu da je nekada davno narod u Homolju sebe nazivao Omoljčani – zatajeni, prećutani, sakriveni od drugih, a to sigurno nije slučajno. Jedino nije jasno otkud se pojavilo slovo “h” u reči Homolje.

Uglavnom, evo nas u istočnoj Srbiji, u oblasti omeđenoj planinskim masivima sa svih strana. Svašta bi nešto da vidimo i naučimo o ovom kraju po kojem su i Homoljske planine dobile ime, pa upitno gledamo u naše vodiče – odakle ćemo da krenemo? Od klisure ili nekog od homoljskih vrhova? Uostalom, kao da je bitno – najvažnije je da smo u prirodi i sa sebi sličnima, a odgovori će doći sami.

Traži se najbolji put za Ruđini

Hodamo zemljanim puteljkom stidljivo prekrivenim čupercima sasušene trave. Ubrzo se srećemo sa vrednom ženom i njenim četveronožnim pomagačem – magarencetom koje nam je spremno poziralo. Nasmešena gorštakinja je veoma srdačna prema nama, milo joj je što smo zastali i malo s njom popričali. Dobro se štiti od sunca i vetra: na sebi ima suknene pantalone dugih nogavica i svetloplavi duks s kapuljačom (možda od sina ili brata), na nogama joj debele vunene čarape i gumene opanke, na leđima torbuljak sašiven od grubog platna, a glava joj obmotana šarenom maramom. Ni jedan čuperak ne viri. Magarence na svojim drhtavim sapima nosi nekoliko džakova od jute – ne znamo čega, a tu je i jedno podugačko plastično crevo. Moguće da su i po vodu išli, tu u blizini je izvor. Pokazala nam je Mara gde je izvor, pozdravili smo se s njom i mirnim magarencetom, otrčali da dopunimo bidone, pa nastavili put.

Prelazimo preko livada, odmaramo ispod stare kruške, beremo vinogradarske breskve. U prvom delu dana naš cilj je vrh Ruđini, na 729 m n.v. Neko reče – lako ćemo mi to. Ali, ne ovaj put, jer homoljske su staze i bogaze napuštene, nema ljudi, nema stoke, korov džiklja na sve strane, kao i ono neprijatno bodljikavo šipražje. Pokušavamo da se provučemo s jedne, pa s druge strane. Šanse su nam minimalne. Priroda se igra s nama, mi igru prihvatamo, hajde baš da vidimo hoće li se ta igra dobro po nas završiti. Krenemo napred, ali opet nema prolaska, i opet je sve zaraslo. Na meni su pantalone s nogavicama ¾, ali i to malo kože koja je ostala nepokrivena iz ove je igre izašla izgrebana, odrana.. Uhhh…. Ljuta sam na sebe, ovo je početnička greška, kako sam to sebi dozvolila kad odlično znam da se na Homolje dolazi baš kao što je Mara obučena, odnosno dobro zaštićena. Ipak, bolje da ne komentarišem, jer devojke oko mene su još skromnije obučene – uglavnom u šortsiće, golih nogu, spremne za ulazak u kanjon u koji ćemo ući (tek) u drugom delu dana. Šta je – tu je; nakon povremenih glasnih psovki i negodovanja zbog ogrebotina i finih tragova krvi duž listova i oko skočnih zglobova, ipak je prevagnulo odlično druženje i smeh.

Uspeli smo nekako da se izvučemo iz trnja, povijali leđa i saginjali glave pri prolasku ispod razlistalog drveća. Sunca je bilo na pretek, ali zato vode ni za lek. Još smo malo pružili korak i konačno došli do vrha Ruđini, iz ne znam kog pokušaja i traženja najboljeg, slobodnog puta. Vrh je, u stvari, prostrani plato prekriven visokom suvom travom i, pogodite čime još, pa – naravno – trnjem. Ima i dosta kamenja, a s obzirom da smo na vrhu valja to prikladno i obeležiti, te smo jedan oveći kamen izabrali kao najvišu tačku i tu pozirali – da se pamti ovaj lep i zanimljiv dan.

Konačno – klisura Osanice!

Dalje idemo kroz šumu i tražimo najsigurniji pristup klisuri Osaničke reke, odnosno bezbedan silazak do njenog korita. I tu je bilo izazova, zabave, čuđenja, proklizavanja. Prvo smo se spustili niz strmu padinu vodeći računa o svakom koraku i hvatajući se za drveće koje nam je bilo od velike pomoći. Ali, ako je neko pomislio da je taj deo bio posebno izazovan ubrzo je promenio mišljenje, jer smo došli do mesta koje je bilo ključno za silazak do najvećih atrakcija Osanice. Teren je bio prilično klizav, negostoljubiv, zemlja i lišće su vukli prema koritu, i trebalo je sve to savladati s mnogo opreza. 

I stvarno je sve bilo odlično, svi su se spretno i sretno spustili, a onda je nastupilo ono najlepše i najinteresantnije. Najpre smo išli suvim koritom, s kamena na kamen i preko omanjih peščanih sprudova. Cipele još ne skidamo, ali željno iščekujemo trenutak kada ćemo bosi ili u sandalama zagaziti u reku. Konačno je i voda počela da se pojavljuje, najpre škrto, tek tu i tamo, ali onda sve više, sve dublje. Konačno smo skinuli cipele, obuli sandale/patike, neki se i preobukli u kupaće kostime i kratke pantalonice – ko je šta poneo i kako mu je bio ćeif, i konačno se prepustili neizmernom uživanju! Šljapkali smo kroz vodu koja je menjala boju ovisno o kamenju koje je tu dominiralo. Povremeno se voda sklanjala od naših pogleda, zaobilazili smo visoke stenje, pa se opet susretali s tamnim dubinama. Bilo je pomalo hladnjikavo, prsti su već trnuli, ali ko još mari za to… Oko nas je drveće koje skoro potpuno zaklanja sunce, sada već i senke pravi, a grane se bešumno pokreću. Mirno je i tiho. Čak smo i mi utihnuli, naše su misli i emocije potpuno okupirane lepotom kojom smo okruženi.

Prerast Kasonje – lepota nad lepotama!

Čini se da je dan kompletiran, sve što smo videli i doživeli je prelepo, ali – ne! Ono najlepše tek predstoji! Potpuno nenadano, zatekli smo se u predvorju Njegovog Veličanstva Prerasti Kasonje! Ushićeno smo zastali, pa polako krenuli uskim prolazom, s obe strane opasanim visokim liticama. Preko stenja se u slapovima spušta mahovina, sve je puno mistike i posebnosti. Očarana, koračam prema pećinskom otvoru – prerasti, a nogama kao da tlo ne dodirujem.. Čini mi se da lebdim na krilima homoljske magije, da utanjam u njenu mekoću, gnezdim se, lepo mi je… Odjednom mi je hladno, noge su mi hladne, opet sam se spustila u reku, ali magija traje.. Fascinirana, zastajem pred ulazom u pećinu, ne žurim, jer mnogo sam srećna što sam ovde i ne želim da prebrzo potrošim ove trenutke. Ulazim u pećinu, ima dosta vode, teške, tamne. Mračno je, na nekim mestima se saginjem, zalazim u sve kutke. Prolazim na drugu stranu prerasti. Reka je tu usekla usko korito, visokih litica. Uživam. Još jednom se vraćam u pećinu, prolazim na drugu stranu, pa opet…Obale nema. Samo reka, visoki kameni zidovi i prerast Kasonje. Ovde je ujedno i najuži deo Osaničke klisure.

Nerado se odvajam od prerasti. Sada u sebi nosim muziku i pesmu prirode. Komponovali su je zajedno reka, kamen i drvo. Mi smo tu da je iznesemo iz klisure i pustimo je u svet…

Za kraj…

Homolje se i opet pokazalo kao neiscrpni izvor pršteće energije i bezgranične lepote. Osmeh ceo dan nije silazio s lica. Svima! Maštovit, prelep dan proveden u prirodi, s ljudima s kojima savršeno deliš još jednu razigranu nedelju..

Vodiči: braća Cvetković, PD “Orfej”