U Goreme svaki hotel ima terasu sa koje se pre svitanja gledaju baloni kako slobodno nebom krstare. Ceo spektakl počinje ujutro u 5, pa s obzirom da nismo imali sreće da nađemo balon sa slobodnim mestima, barem možemo da posmatramo njihov let sa krova hotela. Ujutro nam nije trebao alarm već su nam znak za ustajanje bili drugari koji su uzbuđeno žamorili dok su se penjali stepenicama. Upozoreni smo da su ovde noći i jutra hladni, bez obzira što anadolijska visoravan danju beleži veoma visoke temperature i sa niskim procentom vlage, te smo se moja super-cimerka Bilja i ja toplo obukle i sa šoljom vruće kafe izašle pravo pred buđenje dana i spektakl u vazduhu kojem smo se radovale.

Raznobojni baloni kao da su iz kamena izranjali samo su im kupole virile; drugi su već leteli, skoro pripijeni ili prilično udaljeni jedni od drugih – verovatno je to zavisilo od trenutnog vetra i međusobnog dogovora pilota. Valjda ćemo i mi biti u tim čarobnim korpama za dan-dva, mrmljamo međusobno, ali se za svaki slučaj dogovaramo da narednog jutra let promatramo sa obližnjeg brda.

Šareniš koji je ispunio nebo nad kapadokijskim dolinama, praćen neobičnim zvukovima gasa koji se ispušta i plamena koji povremeno snažno zasvetli, prestaje ubrzo po rađanju dana, te imaš utisak kao da je sve to bila magija, čarobnjaštvo, nešto što postoji samo u mašti. Euforija se stišava i vreme je za nastavak naše turske avanture.

Krećemo odmah posle doručka i premda je tek 8.30 sunce već poprilično prži i vruće je. Domaćini nas „plaše“ pričom kako visoke temperature privlače skakavce, te su zabeležene njihove najezde tokom aprila i maja, kada sve opustoše. Kažu da ovde može da te zadesi i prava pustinjska oluja – ona koja podiže vulkansku prašinu i svuda je rasteruje. Sada je vreme mirno i ne očekujemo neprijatnosti. Na putu smo za kapadokijske doline: Crvena, Dolina ruža i Dolina mačeva, svi smo u super dobrom raspoloženju i formi, nestrpljivi i spremni za nove utiske.

Sada se i prvi put susrećem sa Fatiminim okom, ili kako ga još zovu – Nazar (pogled); do sada sam ovu amajliju u obliku oka, koja je zaštitni simbol u tengrizmu, staroj religiji turskijskih naroda, gledala na fotografijama s putovanja mojih drugara, a sada plavo stakalce dodirujem pogledom dok se ruka pruža prema grani na kojoj je okačeno. Po islamskom predanju Muhamedova ćerka Fatima je svom vereniku poklonila komadić plavog stakla i uz pomoć te amajlije on je svoj put uspešno završio savladavši sve prepreke. Veruje se da Fatimino oko može da rastera negativne vibracije, često ga stavljaju pored novorođenčeta da ga zaštite od urokljivih pogleda, a ispred kuće služi da bi odmerilo i procenilo putnika namernika.

Konačno zalazimo u doline i među stene čudesnih oblika, nastalih od vulkanske lave i peska koje su izbacivali obližnji vulkani, sada planine Erdžijas Dag i Hasan Dag. Pod uticajem jakih vetrova i kiša lava se hladila, oblikovala u jedinstvene formacije i u kombinaciji s vulkanskim pepelom pretvarala u tuf – mek i porozan kamen, lak za oblikovanje, u kojem je erozija urezivala doline i kanjone plodnog dna i strmih litica. Tako su nastali „vilinski dimnjaci“, formacije koje su preplavile regiju i u kojima su u periodu ranog hrišćanstva, kada je ono bilo zabranjeno a hrišćani proganjani, ljudi gradili kuće, manastire i podzemne gradove. I sada su unutar malih hramova i manastirskih zidina vidljive brojne freske i mistični crteži, mada značajno oštećeni starošću ili požarima. Više o ovome sam pisala u mom prethodnom blogu, pa evo i linka: https://www.zvoncara.com/kapadokija-zemlja-carolije/

Doline kojima se krećemo nazive su dobile po svojim specifičnim oblicima i bojama: Dolina ruža po mineralima u stenama koje imaju ružičastu nijansu; Dolina mačeva po šiljatim stenama koje podsećaju na mačeve; Crvena dolina po stenama crvene i roza boje. U stenama su i mnoga manja udubljenja za koja smo se pitali čemu i kome služe, a odgovor smo dobili u „kafiću“ u Crvenoj dolini, smeštenom između dve stene, a trećom „pokrivenim“. Naime, pred nama se ukazao prizor kao iz doba Aladina i njegove čarobne lampe: drveni sto, na stolu poredane i sortirane voćkice: nar, grejp, pomorandža, a centralno mesto zauzima aparat za pravljenje soka. Ne na struju, naravno, već na ručni pogon: gazda preseče grejp, polovinu ubaci u aparat, snažno pritisne polugu i sok spremno iscuri u pripremljenu čašu. Sve to ponavlja dok se čaša ne napuni.

Sa sveže ceđenim sokom sedamo na drvene klupe i stolice prekrivene ručno tkanim ćilimima, smeškamo se, srećni smo. Okruženi smo ružama i zasadima vinove loze, a tu su i merdevine kojima se gazda penje u unutrašnjost stene, u svoje privatne odaje, verovatno i neku vrstu magacina. Dobijamo i objašnjenje za male otvore: to su udubljenja klesana za golubove, jer se njihov izmet koristi za đubrenje vulkanskog zemljišta. Naime, odavno je primećeno da se ionako plodno vulkansko tlo dodatno obogaćuje golubljim izmetom. Ovde veoma uspešno raste vinova loza neobičnog oblika, grmovitog rasta, ne višeg od pola metra, oblika žabe! I kasnije, tokom prolaska ostalih dolina, nailazili smo na veće površine zasađene vinovom lozom za koju kažu da daje odlično vino. To obavezno moramo i da proverimo, reče Nataša, Večeras ću da potražim neku dobru sortu, ali i čaše, nikako bez odgovarajućih čaša. Dakle, sad znamo kakvo će nam biti veče!

Nakon kraće pauze i okrepe nastavljamo putevima hrišćana koji su svoju veru čuvali u Kapadokiji, sklanjajući se od Rima. Ovde je 280. godine u uglednoj hrišćanskoj porodici rođen Sveti Đorđe. Sticajem raznih okolnosti još kao dete preselio se u Palestinu, školovao se, bio u rimskoj vojsci, od cara Dioklecijana dobio čin vojvode i carevog savetnika, ali kada je 303. godine organizovan do tada najveći progon hrišćana, Đorđe se pobunio i na jednom saboru otvoreno govorio protiv takvog odnosa prema hrišćanima. Tada je izašao pred cara Dioklecijana i izjavio da je i sam hrišćanin. Po naređenju cara Đorđe je zatvoren u tamnicu, mučen na točku za mučenje, zatim su ga zakopali u negašenom kreču tako da mu je samo glava bila van zemlje, ali pošto je i nakon toga davao znake života, Atanasije, tada najveći mag Rimskog carstva, pripremio je smrtonosni otrov kojim je napojio Đorđa. Preživeo je Đorđe i to, te Dioklecijan naredi da ga izvedu na gubilište. Stigavši na gubilište Đorđe se pomoli Bogu, položi svoju glavu i bi posečen 6. maja 303. godine.

Pod uticajem ove priče prolazimo dalje kapadokijskim svetilištima, tihi, zamišljeni. Budnost nam vraćaju nezgodne nizbrdice, jer je tuf prilično klizav, te smo pravili ljudski lanac, držali se međusobno za ruke i tako sigurno spuštali u dolinu. Na nekoliko mesta smo se merdevinama penjali u visine, među raskošne zidine, i ulazili u manastire. Zadivljeni smo stajali pred freskama, zamišljali kako je izgledao život monaha, kako su se hranili, kako penjali do ulaza u svoja svetilišta, kako se sklanjali od opasnosti, ko ih je obaveštavao kad bi opasnost prošla, … Bićemo ovde još dva dana i pokušaćemo da nađemo odgovore na neka od naših pitanja.

Dotle, da potražimo to čuveno kapadokijsko vino, a i čaše, naravno!

Tekst i fotografije: Emira Miličević