Krug se i opet zatvara… U najavi ove vožnje, Kuša je naveo da ćemo “ovaj put ići obrnutim smerom, tj penjemo se kanjonom Kločanice, a spuštamo kanjonom Resave”. Kako god okreneš, vraćaš se na početak. Krug se zatvara. A, evo kako smo mi zatvorili ovaj naš, nedeljni, kasnooktobarski…

Noć između subote i nedelje donela je vraćanje na, tzv,  zimsko računanje vremena. Ja bih to nazvala drugačije, pa bih se usudila da kažem da je to povratak u biološko vreme, računanje po Suncu. Tome se uvek radujem, jer i moj biološki sat funkcioniše po principu kretanja Sunca i Meseca, baš u skladu s prirodom. Svako nasilno pomeranje u meni budi revolt.

U nedeljno sam jutro uklizala vrlo lako. Sunce nas je pratilo dobrim delom puta prema Lisinama. Ipak, što smo se više približavali našem zbornom mestu, bivalo je sve mračnije i hladnije. Boje jeseni su se nesrećno utapale u sivilo. Stene i drveće pored puta, idući tako klisurom, nepoverljivo su se nadvijale nad nama.

I, evo nas, stigosmo do restorana “Lepo Mesto” Ovde vrvi kao u košnici: naši se mnogobrojni MTB prijatelji pripremaju za vožnju: proverava se oprema, sipa voda, podmazuju lanci, razmenjuju GPS trekovi. Na kraju te vesele ekipe, Kuša, glavni i odgovorni za ovo naše druženje, glavom u gepeku, u oblaku dima. Oko njega se širi lepljiv miris vanile, a na stočiću pored su pladnjevi s naslaganim vrućim palačinkama. Mljaaaaccccc.. Kučići opkoljavaju Kušu, a mi ližemo prste po kojima curi domaći džem od kajsija. A, malinovača? Malinovaču ću probati kasnije. Neeee… Odmah ću! Kasnije za kasnije, sad za sad, ne bih ništa da prepuštam slučaju!

Cupkali smo tako, pevušili sebi u bradu, i shvatili da se ne radi samo o našoj vezanosti za folklor i narodnu baštinu, već da je poprilično hladno. Znate već da sam u fazonu “svesvojenosimsasobom”, tako da sam iz auta izvukla opremu za vanredne situacije, tj hladnoću na granici s kišom/snegom, i spretno se, i na brzaka, presvukla u obližnjem šumarku. Sreća da sam to uradila, jer takva se odluka pokazala kao odlična.

Konačno, krenuli u vožnju. Povelika družina spretno se kretala makadamskim putem kroz klisuru Kločanice. Dobrih dvadesetak kilometara konstantnog uspona bili su prošarani naizmenično suncem i oblacima. Boje jeseni su se povlačile pred natmurenim nebom i oslobađale u najvećoj raskoši pod zrakama sunca. Naše je raspoloženje bilo bez oscilacija: druželjubivi i nasmejani, izazivali smo samo ono najbolje.

Povremeno je put bio u samoj ravni s Kločanicom, da bi se, ubrzo zatim, rečica opet gubila u useku između proplanaka i stena. Široka polja bukovog lišća mamila su naše uzdahe.

Izlazimo na jedan proplanak. Sunce se na trenutak skrilo, da bi već u sledećem zasjalo punom snagom, i moćno se prelilo preko imanja, u čijoj je centralnoj poziciji bila prelepa kućica, svuda oko nje negovana zelena trava, a uzglavlje joj listopadna šuma u najlepšem čipkanom ruhu.

Punimo se tim blaženstvom, i idemo dalje. Čarolija se ne prekida. Drveni mostići optimistički spajaju obale. Mi se igramo, zaronjeni u šarenilo boja, u plavetnilo koje se povremeno otvaralo iznad nas. Kločanica nigde nije žurila. Pratili smo njen tok, koji je umirivao.

Put kojim idemo mestimično je ispresecan baricama, ali ih vešto zaobilazimo. Upadamo u vlažnu zemlju i tragove točkova onih koji su prošli pre nas. Sad je uspon malo zahtevniji, pada i prva žrtva, jedan je lanac izgubio svoj tok. Ali, ovaj je lanac bilo lako nastaviti: jedna spojnica, vešte ruke, i nastavljamo vožnju. Prolazimo kroz mladu šumu ogoljenih grana i stižemo do najviše tačke u današnjem danu. Vetar koji je hučao šumskim prostranstvo i samo nas na momente doticao, sada se oslobođeno širio i polako se uvlačio među nas, pronalazio put između dva sloja garderobe, čarapa i patika. Makadamski put postepeno prelazi u zemljani, blatnjavi. Krećemo u spust, ali pre toga ruke grejemo nad vatricom koju su zapalili šumski radnici.

Tako nadimljeni, i opijeni mirisom sirove bukove građe, ulazimo u drugi deo današnje vožnje. Spust je blatnjav, ali lep. Istačkani smo žitkom lepljivom zemljanom masom. Nebo se u daljini otvara, i ja svako malo zastajkujem, očarana. Sada je makadam dosta krupniji, lišće vešto prekriva barice, i potreban je dodatni oprez. Hladno je. Pravimo pauzu na jednom mostiću, svako se greje na svoj način: neko hranom, Nenad radi sklekove, Goran krpi gumu. Skuljamo uvelo lišće, i razdragano ga razbacujemo. Ovaj smo trenutak Milena i ja već poduže “vrebale”. Pa, čak smo i Bokija “uposlile”, dale mu zadatak da nam pronađe bogat tepih od suvog šumskog lišća. Znale smo nas dve jako dobro šta hoćemo: da uronimo u šuškave jesenje boje, da pravimo lepršavu šarenu zavesu, koja će u trenutku da zavijori na vetriću, a već u sledećem da se prostre između drveća, preko putića kojim ćemo da nastavimo naš dan. Sledi još desetak kilometara izazovnog spusta kanjonom Resavice, i spremni smo za još toliko dodvoravanja lepotici Šumi!

Da li zbog hladnoće, inercije, adrenalina, nadmetanja, čega li, uglavnom, svi jurnuše u tih deset kilometara, da ih što pre “spraše”! Nas se četvoro pogledasmo: A, ne, mi ćemo to drugačije! Ovakav će nam se dan, daj Bože, ponoviti tek za godinu, kad se i opet šuma pokaže u vrtlogu najlepših jesenjih boja. Zato, poželesmo da zaustavimo trenutak, da ga odvojimo od onog “običnog”, svakodnevnog, te nađosmo i način. Vozili smo polako, radovali se kao mala deca svakoj barici u koju smo upadali, i blatu koje je prštalo na sve strane.

Sad smo već izašli iz šume i idemo širokim makdamskim putem. S desne nam je strana prelepa kuće, sva od drveta, i tu, ispred njene lepe kapije, zastadosmo. U dvorištu je tabla koja nam  kaže da “o ovoj šumi, o šumskom ekosistemu i prirodnom biodiverzitetu, prirodnim retkostima – endemičnim i retkim vrstama šumskih zajednica” – brine JP “Srbijašume”, Šumsko gazdinstvo “Južni Kučaj”, Despotovac. Tu, naravno, i opet fotografišem, a onda podižem glavu u pravcu kojim nastavljamo vožnju, i, po ko zna koji put tog dana, ostajem kao obavijena magijom.. Čarobnjak je – priroda, a kakva je magija kojom je šumu obojila u ljubičasto, to verovatno nikad neću saznati. A, i ne moram! Ono što znam, to je da ću se uvek, i iznova, radovati ovakvim darovima!

Jedva smo se nekako odvojili od ovih čarobnih prizora. Nije prošlo mnogo, uranjamo u još jednu lepotu. Sad je više nego jasno da smo dobro uradili što smo “zauzdali” naše porive za brzom vožnjom, i što preostale kilometre prevaljujemo s neskrivenim uživanjem i poštovanjem prema svemu što nas okružuje. Sad smo u kanjonu Resave. Stene nas natkriljuju s obe strane. Poput okamenjenih usana spajaju se u poljupce, a iz ždrela kulja slast života. Mudrost stoljetnih kamenih divova, i mladost vitkih grančica koje izbijaju iz škrte zemlje, čine savršen sklad. Niko to ne može narušiti, pa čak ni čovek, koliko god alav bio!

Ovde je put širok, makadam suv, utaban. Pored puta hladna planinska reka brzo teče, i pravi neki svoj sled. U susret nam ide auto, pa još jedan, s desne nam strane građevinske mašine, nailazimo i na prve kuće. Vraćamo se u civilizaciju. Zatvaramo današnji krug. Sad već i drhtimo od nakupljene hladnoće. Ipak, još jedna fotka za kraj vožnje, i presvlačenje! Novo okupljanje zakazano je u restoranu podno vodopada “Veliki Buk”, uz teleću čorbu i druge specijalitete kuće. Pogača spod saća zauzela je počasno mesto, a i ona “malinovača za kasnije”, s početka priče, dočekala je svoj trenutak. Ili smo ga dočekali mi?! Sad se više i ne sećam! Bila je odlična! Opijena svim doživljenim, rado bih jednu čašicu prelila preko dve kugle sladolela. I opet mljac.

Povratak kući, i povratak u stvarnost. Pogled kroz prozor, na jesenji gradski dan. Sledi period pritajenosti i priprema za novi susret s prirodom. I novi krug. I novi susret sa sobom, jer, ići prema sebi, to je najveći izazov!

Ovu priču posvećujem našem preminulom prijatelju, divnom čoveku, prijatelju, velikom sportisti, planinaru i biciklisti, Gordanu – Bati.