Jutro je hladno, a okolni durmitorski vrhovi u snažnom su stisku neprovidne magle. Prizor je to koji gledam sa visoravni iznad Žabljaka, iz kampa gde smo konačili u petom Čiker-MTB danu. Blago se stresam, skidam sa sebe breme hladnoće i krećem sa pripremama. Nešto pre 8 sati zajedno s drugarima spremna sam za polazak u poslednji ovogodišnji maratonski dan.

Radost je velika, jer nas put delimično vodi panoramskom rutom “Durmitorski prsten”. I prošle, 2013. godine, išli smo delom te rute, preko prevoja Sedlo, a sad smo s druge strane Durmitora. Plan je da nekom zgodnom prilikom dođemo ovde i obiđemo ceo Prsten; reč je o impresivnom kružnom putu dugom 83 km i 2000 m ukupnog uspona, sa jedinstvenim vidikovcima u surovoj prirodi. Ali, o tome nekom drugom prilikom.

Da li sam malo požurila da se što pre ugrejem, ili sam se nešto zamislila, uglavnom shvatih da sam na putu sama. Oko mene kamen, škrta durmitorska zemlja, magla koja izranja iz okolnih šuma. I tišina. Teška, vlažna i hladna tišina. Nemoguće da sam negde pogrešila, sve vreme pratim strelice koje nam prethodnica ostavlja, i sigurno sam na pravom putu! Za svaki slučaj stajem na jednom proširenju, malo sam se i popela na brdašce i zauzela odličnu poziciju za fotkanje, sve u iščekivanju da naiđe još koji biciklista. Nekoliko minuta sam tako balansirala, hladno mi je, već sam i nestrpljiva, možda malo i zabrinuta, ali sam ubrzo čula glasove mojih drugara Nemaca, s njima je i Goran, iza njih idu Sneža i Zlaja, … Odlična ekipa, sad mi je opet toplo, zastali su svi, fotkali, te smo zajedno nastavili put.

Zalazimo u nešto pitomiji deo, put krivuda kroz pašnjake, prolazi pored napuštenih katuna. Pratimo krivinu ulevo, ispred krivine velikim slovima na putu piše: “Stani! Obuci se!” Upozorenje našeg drugara Kuše smo ozbiljno shvatili, obukli jakne, stavili kape, pa krenuli u poduži spust.

Sledi prvi susret s kanjonom Sušice i nezaboravni prizori: s jedne strane smo mi, očarani surovom, jedinstvenom lepotom reke koja je jednim delom svog toka ponornica i koja se useca u zapadne obronke Durmitora; s druge strane ponora, uz same litice kanjona, je selo Mala Crna Gora, kao odsečeno od ostatka sveta. Magla izranja sa svih strana, a mene obuzima osećaj tajnovitosti i nemira, neverovatne sreće i ushićenja.

Vreme je da se pokrenemo – čeka nas zahtevan spust do Sušičkog jezera i potrebni su velika pažnja i oprez. Jezero se nalazi u proširenom delu doline Sušice, na 1140 m n.v.; dugačko je 350-450 m, maksimalne širine do 200 m i dubine oko 5 metara. Jedino je periodsko jezero na Durmitoru, jer kada presuši reka Sušica nestaje i voda iz jezera.

Spuštamo se strmim makadamskim puteljkom dugim 7 kilometara, sa brojnim serpentinama. Vrlo brzo je neko uskliknuo: Imamo sreću, jezero nije presušilo! Stadoh i ja na jednom ispustu, baš iznad jezera: boja mu je čarobna, smaragdna, a okolni travnjak, koji je do skora i sam bio pod vodom, je mek i podatan. Sunce koje se jedva probija pravi neobične šare po površini jezera i zajedno sa okolnim drvećem i planinskim vrhovima plete čudne senke.

Pauza u dolini je brzo prošla, vraćamo se na trasu “Durmitorskog prstena” i stižemo do vidikovca sa kojeg uživamo u pogledu na kanjone Sušice i Tare i njihove strme litice koje se susreću i obrušavaju u dubinu. Sada smo na 1500 m nadmorske visine, konačno je toplo, sunce blješti, odlično smo raspoloženi, ceo dan se nižu predivni prizori. Bogati smo.

U blizini vidikovca je selo Nedajno, koje je deo Parka prirode Piva i pripada opštini Plužine. Po predanju, ovo seoce raštrkanih kuća ime je dobilo po braći koja nisu dala da se tu sagradi manastir, te otuda Nedajno – ne dati. U selu smo napravili pauzu u domaćinstvu vrednih Mitrića i uživali u lokalnim gastronomskim specijalitetima. Ovde vazduh opija, a odlična hrana čini da se oslobode hormoni zadovoljstva i da se osećaš još bolje.

Put nastavljamo prema Plužinama, našem krajnjem odredištu u ovom danu. Ujedno silaskom na obale Pivskog jezera završavamo i ovogodišnji Čiker maraton. Ipak, nije kraj. Nismo pošteno ni sišli s bicikla, još uvek omamljeni vrtoglavim spustom s planine, brojnim serpentinama i tunelima usečenim u gromadne stene, a već smo počeli da pravimo planove za nova druženja planinskim bespućima. Maratonci uvek idu dalje.