Još jedna izvanredna akcija u organizaciji PD “Orfej” iz Zemuna! Braća Cvetković uvek nude nešto drugačije, nesvakidašnje, atraktivno i za pamćenje! Čine to vrlo srčano, s puno ljubavi, sa željom da razmažene ne ostave ravnodušnima, a one koji se tek upuštaju u svet planinarenja uvere da su dobro izabrali.

Priroda čini čuda za nas i, svako ko želi da traje, zna da se brojni odgovori na večna pitanja o misteriji života kriju baš u prirodi. Po neke od odgovora došli smo i mi, i to u Rumuniju, u oblast Karaš-Severin i NP Semenik.

Autobus smo napustili u selu Grlište, na obroncima Aninskih planina. Selo je malo, uredno kao i sva rumunska sela koja sam do sada videla, lepih pročelja. Brzo smo stigli do poslednjih kuća i prvih livada. Na jednoj od njih raštrkano je veliko stado koza. Čuva ih čobanin, čovek srednjih godina, s mislima i pogledom uperenim ko zna gde, a na nas se ne obazire. Kozice su uznemirene, kao da nisu navikle na strance. Sigurno nisu, jer ovde sve deluje kao da smo na kraj sveta, i – ko tu dolazi? Čak smo se zapitali – šta li ima dalje, gde vodi ova zelena staza kojom sada idemo? Prelazimo mostić i stižemo do kućice koja je nekada bila vodenica. Sada je muzej sa zanimljivom postavkom poljskog alata i imitacijom seoskog života iz prošlih vekova. Odmah iza kućice suočili smo se s poskokom, ali ipak samo na slici. Bilo je to upozorenje da ulazimo u njihovo prirodno okruženje, što nije neobično jer su kanjoni stanište poskoka, pa ni ovaj, kanjon Grlišta, očigledno nije izuzetak.

Po ulasku u kanjon konačno smo se sklonili s vrelog sunca… I glasno odahnuli! Svežina koju daje reka, bujno rastinje i zemlja natopljena skorašnjim kišama, došla je u pravi čas! Ima i dosta vlage, naravno, pomešane s mirisima kamena koji se lomi pod dejstvom mrazeva, snegova i vetrova. Tek se sporadično kroz krošnje provuče zračak sunca.. I kao da miluje. Kanjoni su puni egzotike i vreme je da se prepustimo tim čarima.

Pratimo uske zemljane puteljke. Reka nam je sve vreme s desne strane, a mi se krećemo iznad ili uz samo njeno korito. Ispočetka je sve lako i brzo, ali onda se kanjon produbljuje, stene su sve impozantnije, a prolazi uski i manje pristupačni. Probijamo se kroz visoku travu, sudaramo s velikim bubama i vilinim konjicima, zapetljavamo u ogromno lišće i raštrkane grabove grane. Mestimično se staza urušava i vodi pravo u ambis. Potreban je pojačan oprez, i koliko god vodili računa o svojoj bezbednosti, pratimo i kretanje drugara i pomažemo po potrebi. Uz sve to odlično se zabavljamo, svesni koliko smo povlašćeni što smo baš ovde i što uživamo u netaknutoj prirodi.

Prolazimo kroz zanimljiv tunel (ko li ga je probijao?) i stižemo do lepe prerasti. Kratko se zadržavamo pa nastavljamo uskim puteljkom. Idemo u koloni, ovde nema zaobilaženja i jurcanja. Nailazimo na prve prepreke, deonice koje su tehnički zahtevnije. Tu su postavljene sajle i lanci koji mnogo pomažu i s kojima je prolazak tim rizičnim predelima potpuno osiguran. Svi smo spremni za ove izazove i nismo slučajno tu, čak bi se reklo da smo jedva dočekali malo igre iznad reke. Nailazimo na sipar, tu se proklizava, kamenčići beže pod nogama, ali je sve kontrolisano. Dosta je izdžikljalog zdravog granja i u svakom trenutku ima načina da se pridržiš i zaustaviš eventualni pad.

Reka je puna virova i manjih slapova, poigrava se i zove. Providna je, očekivano bistra i čista, zanimljivih nijansi plavičaste i zelenkaste. Kako je ovde lepo… Stižemo do izvora gde smo napravili dužu pauzu. Odavde staza nastavlja kanjonom sve do Anine, ali je sve nepristupačnija i rizičnija zbog velike krušljivosti. Nastavljamo još otprilike kilometar ali je sve klizavije, zemlja pod nogama prosto beži, opire se našim koracima. Sada smo duboko u kanjonu, velika je vlaga, umivamo se hladnom vodom i okrepljeni krećemo u potragu za plažom i delom reke pogodnom za plivanje. Ekipa je složna i razdragana, deluje poput čete patuljaka iz priče o Snežani, koji se iz rudnika vraćaju kući. Aj-ho-aj-ho-iz-rudnika-idemo..!

Ali, gle čuda! Iznad kanjona je pruga koja spaja Oravicu i Aninu, i koja je napravljena sredinom XIX veka radi transporta uglja od Karpata prema Dunavu. Možda ovde zaista žive patuljci!! Početkom XVIII veka rudarstvo je u Banatu donosilo značajne prihode Austrougarskoj imperiji, tako da se izgradnjom pruge ovaj kraj povezao sa Bečkim dvorom. Pruga ide veoma atraktivnim planinskim putem, kroz 14 tunela I 10 vijadukata. Pravljena je izuzetnim naporima, jednostavnim oruđem i (nad)ljudskom snagom. Isprva je služila samo za prevoz uglja, a od 1869. godine put je otvoren i za putnički saobraćaj. I sada je pruga u funkciji, a voz ide jednom dnevno, pravi pauzu dva sata i vraća se na početnu tačku.. Mislilm da se ne postavlja pitanje da li ću ići, već kada.. Naćiće se vreme I za to!

Patuljci su se umorili, sad je vreme za osveženje u reci. Snežane su odlučile da odmaraju na padini, a svu draž kupanja prepustile su patuljcima.. Zaslužili smo svi samo najbolje… 

Znate šta… Bilo nam je predobro, a tako nam i treba! Naša će se putovanja i priče nastaviti… Idemo dalje…