Kao i uvek, i pred ovu pešačku akciju sam ustala dovoljno rano da se natenane pripremim. Dok sam ispijala prvu jutarnu nes polako se razdanjivalo. Vedro, zdravo jutro nad Beogradom, i bi mi u trenutku žao što ću ga napustiti. Svašta nešto od mene.
Put nas vodi ka Debelom brdu i Gvozdačkim stenama, planini u zapadnoj Srbiji. Ovo nije put “kojim se ređe ide” jer i s planinarima i mojim mtb prijateljima često dolazim u ovaj kraj. Planina ime “duguje” selu Gvozdac, a ovo je opet nazvano po gvozdu, odnosno hrastovoj šumi koje ovde ima u izobilju. Uglavnom, evo me u pospanom autobusu, a prvo iskrcavanje je na pauzi u Valjevu. Hladno je, mračno, pada kiša. Poput olovnog neba i mi se teško “otvaramo”, ćutljivi smo, još nedovoljno razbuđeni. Kako oterati tugu? Može pesmom “Crvene jabuke” i njihovom kultnom “Bježi kišo s prozora”. Može i jednim starim paganskim običajem, kojem je pribegavala moja prababa Jovanka: baba-Joka je kišu i ostale vremenske nepogode terala tako što je stajala pored prozora i mahala rukama u pravcu olovnog neba, sve izgovarajući magične reči: “Sveti Đurđe, vraćaj nazad vreme!”.

Da li vreme može “da se vrati”? Mi smo to uprostili, prizvali nešto prihvatljivije, oterali ono loše, i tako kišu zamenili snegom.
A, da kažem i to, nekako sam se potajno nadala kraju snežne zime i veselila svakom vesniku proleća. Zato me sneg i hladnoća i nisu baš obradovali. Ali, šta je – tu je, valja nam se svima potruditi i iz ovog i ovakvog dana uzeti ono najbolje. Da bi dobro dobio, dobro od sebe trebaš i da daš. Naravno, ono što nemaš ne možeš ni da daš, ali računica u Slučaju zvanom “Planinari u svojoj martovskoj akciji” bila je vrlo jednostavna, čista: imamo mi mnogo toga dobrog da damo od sebe, i da za sebe vežemo još lepše i bolje.

Autobus napuštamo na planinskom prevoju Gnjila Priseka, podno Pašne Ravni (kakvi nazivi, ha, šta kažete!). Oko nas je belo, belo, belo, a u daljini maglovito sivilo, u više nijansi. Hladno je. Lenjo se pokrećemo, postepeno penjemo, zagrevamo. Čuperci kose proviruju ispod kape i lede se u trenutku. Ja ih gurkam nazad na toplo da se na fotkama ne vide tako snegom i ledom okićeni; iskustvo mi govori da će me moja frizerka Goca i opet pitati da li sam to ronila kroz sneg. Polako se i opuštamo, kako već priliči grupi veselih i radoznalih Vladinih planinara. Prolazimo pored Kenove kuće, koja se u stvari i ne vidi, ali se vidi prelepa ograda i borići koji kuću opasuju. Ken je Englez, oženjen je Srpkinjom, ona se ne zove Barbika, ali je priča baš lepa.

Uspon na Gvozdačke stene pokazao je i koliko smo, u stvari, maštoviti. Naime, popevši se na Svilenu stenu, ujedno i najviši vrh Gvozdačkih stena na 1231 mnv, trebalo je da nam se ukaže prelep pogled na meandre zelene lepotice. Međutim, magla nam je uskratila te vidike te smo mogli samo da zamislimo Drinu kako u daljini vijuga. Ipak, nisu nam sva zadovoljstva uskraćena: na ovom smo se bajkovitom mestu malo više međusobno družili i upoznavali, što obično radimo kasnije, u kafani. Sad mislite šta hoćete, to ionako uvek radite. Baš kao i ja. Misli, želje, snove… To nam ne može niko uzeti.

Idemo tako dalje, dosta je hladno, ali je prilaz Dubrašnici i pogled na njene penušave kovitlace učinio da nam krv brže prostruji venama. Brzo i spretno je napravljen improvizovan prelaz preko rečice, te smo uz pomoć naših drugova koji su nam po ko zna koji put pomogli u savladavanju još jedne prirodne prepreke, prešli na drugu obalu. Pitajte Nataliju kako je bilo, jer Lepa Nata do tada i nije znala koliko u stvari obožava ovakve prelaske i koliko mogu biti inspirativni i za pamćenje. U vodu je smelo ugazio Neša, prosto da pokaže da to i nije tako strašno kako se čini.

Prešavši na drugu stranu kao da smo zakoračili i u drugu klimu. Sneg je prestao da pada, puteljci kojima smo se kretali bili su blatnjavi, klizavi. Tako klizajući se došli smo i do lepih, slikovitih predela, jesenjim bojama preplavljenih. Ovde godišnja doba poskakuju kako im se hoće. Hoću i ja. Hoću proleće. Sada je sve potpuno drugačije nego u prvoj polovini dana, i veoma opuštajuće. Laganim koracima stižemo do Trešnjice. Cilj je bio preći reku i zaći u terene sa vrtačama. Cilj vrlo ostvarljiv da nam se Trešnjica nije ukazala kao nepremostiva prepreka. Barem u tom trenutku. Huk raspomamljene rečice oterao nas je nazad. Dalje smo hodali, hodali, i hodali. Nikakav spektakl, osim da je i dočekati smiraj dana u ovakvom ambijentu više nego dobrodošao.

Vuk sit, koze na broju. Nekoliko sitnih povreda, istegnuća, uganuća, ali sve praćeno smehom i odličnom prštavom energijom. Dobrih 24 kilometara pešačenja i po koja konzerva piva učinili su svoje: planinski su ljudi pozaspali s osmehom na licu. Kakav neverovatan dan..
Do novog susreta sa vama, do viđenja!