Šta od jedne brevet-vožnje mogu da očekujem ja, koja svaki vikend cunjam nekom šumom, planinom, i vozim moj KTM Race kroz klisure, pored potoka, preko brda i pašnjaka?

Gostujući letos u putničkom kafeu „Kota 84“ u Novom Sadu, a pričajući o mojim biciklističkim i planinarskim dogodovštinama, dotakla sam se i brevet-vožnje. Većina prisutnih nije znala „šta je to“: nikad čuli! Malo sam se tu „zatekla“, htedoh priču da nadogradim, a, u stvari, trebalo je da krenem od temelja! Dakle, brevet je “biciklistički događaj (nije trka!) gde učesnici prate predefinisanu trasu, i da bi uspešno završili brevet potrebno je da se ispoštuje određeni vremenski limit, kako za celokupnu vožnju, tako i za stizanje do određene kontrolne tačke, u određenom vremenskom periodu. Standardne dužine breveta su 200, 300, 400, 600, 1200 km, a mogu biti i duže, na kojima je bicilista potpuno samostalan, učestvuje u redovnom saobraćaju poštujući sve propise, …”. 

Što se mene tiče, moji brevet-temelji su „udareni“ aprila 2014., kad sam se, spremajući se za pešački, homoljski maraton, na Goranovu molbu obrela na brevetu 200k. Nije mu bilo teško da me ubedi, premda celu zimu nisam vozila. Prosto je rekao: „Kakav si ti biciklista, ako nikad nisi vozila brevet?!“ I, još je dodao, valjda da začini, nije bio dovoljno okrutan: „Pitaće te ozbiljni ljudi: „A, vi, vozili ste brevet, naravno?!“ A, ti ćeš reći da nisi… I… Kakav si ti onda biciklista?!“ Uh… Gde meni to da kažeš!! Sad ćeš da vidiš ko nije biciklista!  A, šta dobijem na poklon kad izvozam Taj Tvoj Ubilo Se Važan Brevet?? „Šta hoćeš?“. Hoću biciklističke podgaće. A, što mi je željaaa… I, eto. Izvozah ja to, dobih Alpina podgaće kupljene u „Gori“, posle još nekoliko puta ponovih tih od 200 km. Moguće da bih i 300 uspela, što da ne, ali, realno, velika je razlika između MTB vožnji i ovih, drumskih, pa još dugoprugaških… Videćemo, nikad ne reci nikad!

Evo nas u Novom Sadu, prvi je oktobar, 2017., okupljanje ispred pekare „Kod bake“, poznate po piti od čokolade. Nemojte odmah: Bljaaaaakk, kakva je to pita?!, već sačekajte, probajte, pa ćemo da pričamo.. Jaaaako je hladno, negde oko 6 stepeni, duva košava. Duvala je i juče. To, naravno, nije ništa pohvalno, već prosta činjenica da smo imali vremena, koliko-toliko, da se na to pripremimo. U glavi. Pošto smo i krenuli malo kasnije nego inače, a dan je kratak, sve je govorilo da ću se ja lepo provozati i po mraku. I opet je sve u glavi. Ima nešto i u piti od čokolade, naravno, ali to tek kad uspešno okončamo brevet i tih famoznih 210 km i 1700 visinaca.

Okupilo se nekih 45-50 vozača, fino društvance. Ja stigla s trojicom, malo li je.. Luka i Zlaja su nestrpljivi da krenu, a verovatno i zabrinuti, i s neizgovorenim pitanjem na usnama: „Da li ćemo stvarno morati da vozimo tvoj tempo?“.. Ovo je bila prilika da ispadnem dobar čovek, te ih preduhitrih: „Ljudi, putujte, i ne osvrćite se! Mene ostaviti na milost i nemilost ovom okrutnom Goranu, što samo viče: „Hajde, hajde, ostavi fotoaparat, na brevetu se samo vozi, nema velikih pauza“, i tralala… Sve već znam napamet.. Ali, u pravu je. Sve je u pravu. Učim od najboljih, i družim se s najboljima. Ovakve vožnje ne trebaju da se razvlače, treba uhvatiti jedan ritam i ispoštovati ga, od početka do kraja, to je način da potpuno bezbolno sve izvezeš. Tu sam lekciju naučila odavno. Pišem sve ovo pošto će možda biti nekome od koristi, nekome ko se tek odlučuje na ovakve korake, pardon, drumske biciklističke kilometre. Pauze nikako duge! Dovoljno je minut-dva okrepe, istezanja, levo-desno, napred-nazad, ko kako voli, i u kom položaju mu je najlepše.. Ipak, menjajte položaje, nikad ne znate da li će vam se neki još više dopasti…

Dakle, krenuli, ispočetka u velikoj grupi. Iskustvo kaže da će, nakon 15-20 km, grupe da se pretvore u grupice, a posle stotog kilometra više nećemo videti nikoga. Razlog je prost: svi bolji su daleko ispred nas, a oni ostali, iz raznih razloga, iza nas. Nekad mi bude žao Gorana, što „trpi“ zbog mene, jer bi sigurno bio s ovom grupom ispred. Međutim, što bi rekao njegov otac, kad su ga pitali zašto „maltretira“ svoju ženu nekim postupcima: „Potpisala je!“ Pa, eto mu sad!

Igor, organizator ovih brevet-vožnji, obećao je kilometre u bojama rane jeseni, ali moja radost zbog toga nije bila dugog veka. Kad god bih se previše „upiljila“ u prirodu koja nas je okruživala, odmah sam dobijala neizdrživ poriv da zastanem i fotkam.. Uh.. Bili su to baš bolni trenuci, ali sam uspela da se izborim i s njima.

A, sa čime nisam uspela da se izborim? Najteže mi je bilo što sam vozila bicikl na koji još nisam navikla, tj, u odnosu na moju Merrie Elsu, Meridu širokih guma, ovaj plavušan, „Angel“, je uskih guma, druge geometrije, i vozi se u prilično „pognutom“ položaju tela. Dakle, moja leđa su trpela to novo opterećenje, i često sam stajala da se malo „izvijem“, istegnem. Pomagalo je, a kako je vreme odmicalo, tako sam se i ja sve bolje prilagođavala novoj situaciji. Vetar je pravio spektakle na svoj način, ali, to mu je i posao, zar ne.. Mi smo „gurali“ na svoj, i tako dogurali i do kontrolne tačke 1, u Novom Slankamenu, zatim 2, u Sremskoj Mitrovici, pa 3, u Čereviću, i 4, u Rumi. Između je bilo lepog penjanja, izdvojila bih onaj na Zmajevac, ali ne kao nešto posebno teško, već prosto kao „malo jače“, tj strmije.

Na KT 4, u Rumi, zaseli ispred poslastičarnice “Sport”, dobrih dvadesetak minuta. Natopljeni znojem, tu smo se i najeli i napili i presvukli. Jasno je da ulazimo u noć, te i osvetljenje pripremismo, a ja navukoh i reflektujući prsluk. Sledi pentranje do prevoja Iriški Venac, tu je već mrli mrak, a i hladno je. Navukosmo na sebe sve što smo od garderobe imali, pogotovo što sledi spust. Na žalost, nije bio onakav kakav smo priželjkivali, jer se ispred nas stvorio kamion s neispravnim kočnicama! Takvo dahtanje, cviljenje, jecaje, krike, teško da bi čuli i u najjfetinijim hotelima, iz „sobe za dnevni odmor“! Kud ćemo, šta ćemo, bilo je veoma rizično da ga zaobilazimo, oko nas su se zaletali automobili, autobusi, kamioni, da ne kažem i avioni… Užas! Strpljen-spašen, te mi tako vozili, otprilike, brzinom 4-5 km/sat, narednih, sigurno, pola sata! Odvratan smrad od izduvnih gasova, ali i to je bilo bolje trpeti, nego da se odvojimo od kamiona, a onda nam se „ubacuju“ druga vozila.. I inače je veći deo današnje brevet-staze bio poprilično opterećen saobraćajem, ali „vrh“ je bio put od Rume prema Irigu, i zatim ovaj prema Sremskoj Kamenici i Novom Sadu.. No, dobro, tu smo-gde smo, uhvatili se u kolo, završićemo i to, pa ćemo onda nešto drugo.. Takvi smo mi ljudi!

Došli i do Petrovaradina, pa ispod mosta, pa na most, pa.. „Stani“! Reče Goran. Stala sam. „Da te slikam ovde, na mostu, da imam dokaz da sam te doveo živu, zdravu i pravu“! E, kad Goran stane da fotka… Biće da je dobar razlog. Verovatno je odahnuo, a nije znao kako to da pokaže.

Ispričaće on to meni, pa ću onda i ja ovde, vama. A, dotle, malo da se zasladimo „Bakinom“ pitom od čokolade, overimo i KT 5, i da poželimo još mnogo lepih, inspirativnih vožnji i druženja!

Pozdrav, dobri ljudi, do sledećeg susreta!