Danima se Beograd guši u smogu i magli, i, kao, to je normalno, pa šta bih ja htela, pa kraj je oktobra, ljudi lože, neće valjda da se smrzavaju, a i fabrike nemaju novaca za bolje filtere, teška su vremena,… I sve tako. Pa, htela bih, naravno da bih htela nešto bolje, sunčanije, prozračnije, čistije i zdravije. Po mogućstvu, da je nebo plavo, da su oblaci beličasti, pufnasti, da je jezero tirkizno-modro, da je društvo odlično, da… Auuuuu… Ala ga sad pretera, pa gde to ima?! Ima, ima, znam jedno takvo mesto, samo još da ubacim nekome “bubu u uvo”, da se pokrene ekipa, i da… Pa, idemo, šta čekamo?!

Buba u uvetu, ne možeš je iščačkati, bolje bi ti bilo da mi želju ispuniš, jer ja kad navalim, ne odustajem! I, šta drugo, već osmislili akciju, i uputili poziv koji se ne odbija. Naš cilj je jezero Rovni u valjevskom kraju, zanimljiv i atraktivan vidikovac Velika stena iznad jezera,.. Ma, naš cilj je Lepa Nedelja na biciklistički način.

Prvog dana novembra 2020. godine, okupili smo se kod manastira Lelić, na nekih 11 km od Valjeva. Ima nas od svakuda: iz Loznice, Lazarevca, Osečine, Čačka, Sremske Mitrovice, Beograda. Prava smo biciklistička porodica, sada složno okupljena pred hramom Srpske pravoslavne crkve, poznatim i kao srpski Ostrog, jer kažu da ovaj manastir, zadužbina vladike NIkolaja Velimirovića i njegovog oca Dragomira, isceljuje i dušu i telo, baš kao i manastir Svetog Vasilija na Ostrogu. Na crnogorskom Ostrogu sam bila, i to biciklom, sad sam i pred srpskim Ostrogom, i osećaj je zaista veličanstven. Nekako plemenit.

Krenuli u vožnju, hladnjikavo je, ali ništa strašno, uglavnom idemo uzbrdo pa se brzo i zagrevamo. Za razliku od magle u kojoj smo se gubili na putu od Beograda do Valjeva, sada je vedro i sunčano. A, znate li otkud ona čuvena rečenica: “Ne srljajte k’o guske u maglu”? Izgovorio ju je na kraju svog istorijskog govora Stjepan Radić u Zagrebu, 1918. godine, na sednici Narodnog veća Slovenaca, Hrvata i Srba. Ma, ne brinite, neću više o istoriji, politici, i tome slično, ali “javila” mi se ova misao i rečenica, pa, k’o velim, da je s vama i podelim.

I vozikamo se tako, put je širok, makadamski, milina. Dan je kratak, ali ne žurimo, nismo na trkama, došli smo da uživamo. Zastajamo na nekoliko mesta gde je priroda posebno lepa, fotkamo, uživamo u razgovorima koji ne opterećuju. Ovo su ljudi s kojima je sve lako, pitomo, nema povuci-potegni, nema vriske, cike, galame. Toliko normalno… Neverovatno. Ispada da je to i najteže dokučiti. Tu normalnost. Ispade da je ta normalnost nenormalna. Uh..

 

Skrenuli smo s puta, ušli u šumicu, idemo zemljanim puteljkom, pa se malo i u blato uvalili, ali, kažu, valja se, lekovito je to blato. Znam da je to uteha, ali se pravim da verujem. Stižemo do velike livade koja nam je s leve strane i do prvog vidikovca s pogledom na jezero Rovni. Na kratko smo zastali, i u očekivanju još lepšeg, krenuli dalje stazicom, tačnije rečeno – njenim levim krakom. Tu je i putokaz, i nema dileme koji put vodi do Velike stene. I opet idemo kroz šumu, sad se blago spuštamo i dolazimo do proširenja gde s desne strane, kroz granje, kao da gledamo plave oči jezera. Dočekuje nas natpis: “Dobrodošli na naše venčanje. Dana i Marko”. Ko zna otkad to tu stoji, ali ako je za dobrodošlicu.. Gde je Goran, da li je neko video Gorana? Aha, evo ga, zauzeo je mesto na klupi pod suncobranom, i već izvadio iz bisaga lukac i slaninicu. Slabo je on zainteresovan za vidikovac, prvo da nešto prezalogaji.

Za to vreme skoro svi su se već popeli na impozantnu stenu koja se nadvija nad jezerom. Zovu je i Lazareva, mada na svim kartama piše Velika stena, a tako nam rekoše i meštani sela Stubo, na čijoj je teritoriji.

A, jezero? Prelepo je, fantastično uklopljeno u prirodu valjevskog kraja, u daljini okruženo valjevskim planinama. Boja mu je fascinantno modro-plavičasta, tirkizna, na nekim mestima sa srebrnkastim odsjajem. Ovakva lepota se uglavnom pripisuje prirodi, ali jezero Rovni je veštačko, nastalo pregrađivanjem reke Jablanice i izgradnjom brane Stubo-Rovni. Prošle jeseni smo se Goran i ja biciklom popeli iznad brane, obišli oko jezera, delom vozeći i pored kanjona reke Sušice, koja se uliva u Jablanicu. Kanjon je predivan i bio je to poseban doživljaj, pogotovo kad sam nekoliko meseci kasnije videla fotografije kako izgleda leti, kada reka potpuno presuši, i kada na površinu “izrone” predivne bele svetlucave stene. Neverovatno. Tu želim i opet da dođem. Ovaj deo Srbije je pravi dragulj u savršenoj prirodnoj kruni Gospodarice Zemlje, i zaslužuje da mu se i opet vraćaš. Doći ćemo i mi ponovo ovde, to je sigurno.

A, sad da se oprostimo s Velikom stenom, i još jednom razmenimo poglede s plavim jezerskim očima. Sa svatovima Dane i Marka se nismo sreli, ali je ideja da brak sklope baš ovde zaista originalna, i sigurno ima posebnu simboliku. Možda i oni, kao i mi, prate znakove pored puta, i pronalaze sebe u ovoj raskoši vode, kamena, zemlje i šume.

Hvala svima na prelepoj Nedelji. Drugari, čuvajte se, i – ostajte u dobrom zdravlju! Pozdrav, do nekog novog susreta.