Bogami, hladnjikavo zlatiborsko jutro. Kiša koja se juče popodne ispadala preko naših glava, tokom noći se lepo primirila. Samo primirila, kažem, jer prema prognozi biće je pred Novom Varoši, što se i ne čudimo: na Zlataru nas obavezno ili dočeka ili ujutro isprati na dalji put. To, valjda, da bolje rastemo, ko će ga znati. A, sad, da se pozabavim mojim KTMom, zvanim Konstantin Veličanstveni. U toku jučerašnje vožnje, pri jednom spustu, nešto je kvrcnulo u sedištu, baš se čulo. Gde ću i kome da se požalim na problem? Goran je još uvek ljut što sam po jučerašnjem nevremenu stajala i fotografisala olovno nebo i zlatiborske pašnjake; nije usvojio ni jedno moje objašnjenje. I sad mi povremeno kaže: Samo ti kisni, smrzavaj se, žrtvuj se, rizikuj, uvek će se naći onaj ko će tvoje fotografije „skinuti“ s neta i postaviti ih pod svojim imenom. Istina, Gorane, sve si u pravu! Baš me to nekad i zaboli…

Uglavnom, nije bila moja uobrazilja, te je Veljko, oficijelni Čikerov mehaničar, zamenio sedište. Ali, problemima tu nije kraj: „propala“ zadnja kočnica! Vraćaj se Veljku, usput alarmiram i Gorana: molim vas, ljudi, bolje je da se sad pobrinete za ove kočnice, no da me posle skupljate po planini! I, opet Veljko i njegove majstorske ruke, u konsultaciji i asistenciji Gorana, završavaju posao: sipao je neku čudnu zelenu tečnost u kočnicu, meni bilo bljakasto, pa nisam smela da gledam.

I dalje je hladno, ali nemamo više šta da čekamo. Treći je Čiker maratonski dan, 28. jun 2016., i mi konačno krećemo. Dolazimo do jednog dela koji je u nizini, i uvek pod vodom koja se cedi s okolnih brežuljaka. Znam da nas iza toga čekaju sve lepši predeli, i baš im se radujem. Na Zlatiboru sam i ranije bila, a i opet bih, bez sumnje.

Temperatura naglo raste, a i uspon preko brda i pašnjaka je uradio svoje, te se ubrzo i oslobađamo viška garderobe. Rančić koji nosim na leđima je pun, nešto ću od garderobe da „ubacim“ u prateće vozilo, da ne teglim bespotrebno. Najvažnija mi je kišna kabanica. Ona s kojom sam je juče borila je neslavno završila u kontejneru, ali imam drugu, već isprobanu, ta je stabilno dobra. Sve što si isprobao i zadovoljan si, a što bi i menjao, šta kažete vi na to… Održavaj ga, i služiće ti još dugo.

 

 

 

S leve nam je strane Ribničko jezero, sunce se poigrava oblacima, i daje mu neku posebnu čar. Nas nekolicina stajemo podno Tornika, hoćemo da se fotkamo za uspomenu. Ostali jure, žure, nestrpljivi su, a meni stalno nedostaje baš taj uzdah oduševljenja koji mi otimaju u trenutku. Odvajamo se od asfaltnog puta i skrećemo na makadamski, odakle nam sledi 8 km spusta do srednjevekovnog manastira Uvac, smeštenog na vrlo nepristupačnom terenu, u pitomoj dolini istoimene reke. I Golub i Kuša su nam na jutarnjem brifingu skrenuli pažnju na drugih četiri km, koji su dosta nezgodniji zbog jake strmine, nasutog krupnog makadama, peska i oštrog kamenja. Tako je zaista i bilo.

Ispočetka je vožnja išla bez problema, zastajkivali smo eventualno radi fotografisanja. E, onda zalazimo na teren na koji smo upozoreni! Tu je svako vozio kako je znao i umeo: mnogi su samo spustili sedište, prekrstili se, i po principu „vozim vezanih očiju, a mogu i natraške“, stuštili se sve do manastira. Adrenalin je tu odradio svoje, ali, što bi rekao jedan moj mtb-drugar, „Kod tebe ipak dominira serotinin“! Ako bih opisivala svoj doživljaj ovog spusta, mislim da bih samo zaćutala, zatvorila oči i ponovo čula tišinu koju je povremeno presecao kliktaj beloglavog supa koji suvereno vlada ovim delom neba. Bila sam očarana. Zastajkivala sam na proširenjima, upijala prizore kojima sam bila okružena. Vreme kao da je stalo, okamenilo se! U trenutku sam i prestala da dišem, sve u strahu da i jedan zvuk poremeti tu surovost, koja je kod mene izazvala navalu neverovatno snažnih osećanja.

Nekada je ovaj predeo bio centar hrišćanskog života, s brojnim stadima koja su se napasala po okolnim obroncima. U XVII veku manastir Uvac je bio kompleks s mnogobrojnim pomoćnim prostorijama, zgradama, konacima, ekonomijom. Nekoliko je puta rušen i obnavljan, a s njegovim konačnim rušenjem početkom XVIII veka iz ove egzotične doline za dugi niz godina iščezao je i život, i tako je ovaj predeo postao carstvo kamenja i zmija. Nakon otprilike 300 godina provedenih pod ruševinama, manastir je obnovljen, i time poprimio današnji izgled.

Približavajući se manastiru, sve se lakše prebacujem u „neko tamo vreme“. Za razliku od surovosti silaska do doline, po dolasku do reke i manastirskog kompleksa obavija me spokoj i neko starovremeno dostojanstvo. Obilazim vremešne zidine, a i obnovljenu crkvu. Sve je lepo, sazidano od raznobojnog kamenja, s lukovima nadzidanim na temeljima drevnih manastirskih odaja i kovačnice. Vinova se loza raširila preko ograde koja opasuje ovo zdanje, a predanje kaže da su lozu posadili Nemanjići pri zidanju manastira, te da je iz starog panja nikla nova loza. Želja mi je da ponovo dođem ovde za Slavu manastira, 21. septembra, na Malu Gospojinu.  Jednom prilikom sam dobila „lekciju“, kada mi je rečeno da ću za svoje želje morati sama i da se pobrinem; evo, sad ću, baš ovde, i da kažem: pobrinuću se za svoje želje, od sebe neću odustati!

Nakon kratkog zadržavanja u dolini, prelazimo preko improvizovanog mostića, i sad smo na drugoj strani reke. Sledi uspon, žestok, ali lep. Pet kilometara više guranja no vožnje, ogromna vlaga, baš je nešto bilo teško, ali lepo, zaslužili smo pauzu na proplanku među četinarima. Dišem duboko.. Mmmmmm… Dalje idemo zemljanom stazom kroz šumu, preko livada, pored malinjaka, pa izlazimo na asfalt, u susret kiši. Nema još mnogo, tešim se, nekih 25 km, prešli smo 50. Ako uzmemo u obzir konfiguraciju terena i težinu spusta do Uvca, a zatim izvlačenja iz kanjona, tih 50 je sasvim lepa cifra. Samo da nas ne „sastavi“ kiša, da malo požurimo.

„Peglamo“ mi tako asfaltom, prolazimo pored jedne kafanice, tu „naši“ zaseli, zalegli, ne žure, kažu, ionako će kiša, ne možemo je izbeći, hajte na pivo, …. I tako… Zemo, Bane i ja nastavljamo, kadli – iznenađenje! Žuta strelica vodi nas u desno, kroz mračnu šumu! Pitamo se, pitamo, šta nam je činiti, da li ispoštovati trek i oznake koje nam organizator ostavlja, ili da nastavimo asfaltom? Ne sećam se više kako i zašto, ali odlučismo da nastavimo po treku. Zalazimo u šumicu, srećom gustih krošnji, jer je u međuvremenu kiša počela da pada, a zatim i da pljušti. Zemo bere pečurke, čovek se zanima, šta će, Bane i ja fotkamo, ali ubrzo se pretvaramo u gurače i nosače bicikla. Oko nas je razrovan i raskopan zemljani put, nekako smo bezvoljni, blago nerasploženi. Očekivali smo pristupačniji teren i ne ovako veliko naprezanje za kraj vožnje. Umorni smo, ja pomalo i gladna, Bane žedan. Shvatamo da smo pogrešili što smo krenuli ovim putem, ali iz ove se kože ne može. Ni ispred ni iza nas niti vidimo niti čujemo ljudski glas ili zvuk bicikla, samo se vide sporadični tragovi guma.

Izašli smo iz šume, idemo preko rascvetalih livada, za malo pa zapevali od lepote koja nas je okruživala. Kiša je stala, sada zaista uživamo, opustili smo se, ali ne previše, jer je teren dosta zahtevan, u stvari, na raspolaganju nam je jedna uska staza, sve oko nas je nepregledna livada puna raskvašene zemlje i dubokih bara. Odjednom stajemo, nismo sigurni da li zaista čujemo zvuk motora?! Jao, kako smo se obradovali Veljku i Rajku, našoj tehničkoj logistici i prijateljskoj podršci, sami sebi smo bili smešni! Oni su prikolicu koju uvek vuku za sobom prikačili na drugo Čiker-vozilo, a krenuli ovim putem za slučaj da je neko ipak otišao po treku, jer, posle smo saznali, grupa koja je bila u kafani je obaveštena da vožnju nastavi asfaltom, zbog prilično nepristupačnog terena kroz šumu…. Nepristupačnog, kažete? Hm… Da vam malo pričam o tome kako je nositi bicikl četiri km preko bara, kroz blato, po jakoj kiši… Ma, u stvari sam i ponosna na sve to!

I, sad više nismo usamljena MTB-trojka! Ponovo ulazimo u šumu, baš sam gladna, i osećam sve veću slabost zbog toga. Ne bih se ja više zezala s tim, i koliko god bili blizu Novoj Varoši, toliko to može da bude i daleko, ako onemoćaš. Bane me bodri, hajde, kaže, nije daleko, izdržaćeš, ali ja već duže osećam glad i sad više ne smem da se igram s tim. Dajem znak Veljku i Rajku da ću da stanem i da treba da jedem, ali ne slatko, kao što se obično biciklisti nudi, već slano. Oni istrčavaju iz džipa, jao, kako je to bila filmska scena, otvaraju gepek, vade punu kesu ponuda: hoćeš meda, bonžite, semenke, nes kafu, supicu iz kesice, reci šta ćeš, da ti skuvamo supicu iz kesice, sada, ovde, na sred šume, imamo kompletan pribor za kuvanje… Neka, ljudi, ne treba supa… Ma, da ti skuvam jednu supicu, brzo ću ja to, za čas ja to, opet Veljko.. Neka, Veljko, kao i da jesi, biće dovoljno sve ovo ostalo.. I, stojimo tako u sred šume, na sred šumskog puta, kakva idilična atmosfera, kakvo drugarstvo, brižnost, neverovatno lepo iskustvo. Malo mi je možda sad i žao što nismo zaseli tu, među vitim jelama, i raspalili jednu vatricu i skuvali supicu… Biće prilike! Hvala, ljudiiiiiiii!!!

Još malo kroz šumu, pa fantastičan spust prema Novoj Varaši. Kiša se dramatično pojačava, Kuša nas čeka pred ulazom u grad i hrabri, kaže da imamo „još samo oko pet km uspona do hotela „Panorama“. Sad se smejem, ali onda mi i nije baš bilo smešno. Bilo mi je hladno, bila sam umorna, baš umorna, i ti kilometri su mi bili jako teški, tromi. Poslednjih 500 metara do hotela ni sama ne znam kako sam uspela da pređem. Bila sam još koliko-toliko dostojanstvena kad sam ušla u hotelsku sobu, ali kad sam se susrela s ledenim tušem, ali doslovce, osetila sam baš tešku jad. Trebala mi je vruća voda, vreo poljubac, zagrljaj koji rasplamsava. A ja dobila hladan tuš. Više sreće u sledećem izvlačenju. Videćemo šta će mi doneti sutrašnji dan.