„Evo, sad ću da vas fotkam, baš je lepo ovo jezero Rovni, stanite tu, ne mrdajte. Posle ćemo da skrenemo desno, prema Brezovicama“. To Goran namešta naše drugare i mene za zajedničko fotkanje. „Evo, gotovo, spakuj telefon, pa da idemo!“. Vraća mi telefon, i već je prešao put i nastavlja vožnju. Ma, nešto mi je sumnjivo, prebrzo je on to „raspalio“, da ja to ipak pogledam, premda su već sva četvorica „odjezdila“ na svojim dvotočkašima.

“Znala sam! Pa, ti si nas fotkao iznad jezera, ali bez jezera!” Kao u jednom crtanom filmu, davno sam ga gledala, ali mi je ostao u odličnom sećanju kadar sa crtežom na kojem je sve plavo. „Šta ti predstavlja ovaj crtež“? „Pa, kako ne vidiš – krava koja pase travu, a iznad je prelepo plavo nebo“! „Ali, gde ti je ovde trava?“ „Pa, pojela ju je krava!“ „A, gde ti je krava?“ „Pa, pojela je travu i otišla!“.

Ma, kao da je važno, već ćemo naći neko lepo mesto i vidikovac za fotkanje. Tek nam predstoje lepi predeli, jer onaj deo puta od Valjevske pivare, gde smo startovali s vožnjom, pa sve dok smo se penjali uz Debelo brdo, i nije bio nešto atraktivan. Interesantno je postalo s prvim prizorima gde se nazire jezero Rovni.

Novembarski je, prohladan dan, ima sunca, ali i sumaglice, pa vidljivost i nije zavidna. I šume su izgubile svoj jesenji sjaj, nema više onog vatrometa boja, ali nama je lepo, ne žurimo, lagano se penjemo prema Poćuti, povremeno zastajemo za kratak predah, ali, najviše od svega se radujemo što smo na biciklima, i što ćemo ovaj dan provesti neopterećeni ritmom svakodnevice.

Brezovice je planinsko selo na 900 m nadmorske visine, u podnožju Povlena. Ispresecano je potocima i dolinama koje razdvajaju mnogobrojna brda; na sve strane su voćnjaci, njive, i ovčice koje sve te prizore čine idiličnim, kao da su sa slikarskog platna. Kuće su lepe, u belo okrečene. Tu je i jedna stara, napuštena vodenica, a podno šume rečica koja ni sada nije presušila. Selo je poznato po organskom uzgoju maline i kupine, naravno, zbog ostvarivanja bolje cene, ali i zato što je sa još 8 sela u slivu jezera Rovni, odakle vodu za piće dobija Valjevo, Ub, Lajkovac, Mionica, Lazarevac.

Sve vreme je blagi uspon, pa sve lepši prizori za fotografisanje, a onda stajemo da obučemo tanke jakne, jer sledi duži, adrenalinski spust. U ovom delu put je u rekonstrukciji, verovatno zbog odrona kamenja i konstantne opasnosti, tako da saobraćaja skoro da nije ni bilo. Samo smo na jednoj krivini ugledali traktor i bučnu ekipu, kasnije nam je u susret došlo dva-tri auta, i to je sve. Uglavnom smo bili sami. Prešli smo Sušicu, na mostu sam na kratko zastala i zagledala se daleko prema njenom kanjonu, ali vode je bilo samo u tragovima. Bez obzira, dodir sa rekom i pogled na njeno peskovito i kamenito korito mi je uvek mnogo lep.

Sad je ponovo uspon, polako mi to, ne žurimo, premda Dragan kaže da je blizu 2 sata i da nam vreme dobrano odmiče. Dobro, dobro, samo da dođemo do vidikovca Velika (Lazareva) stena, malo i tu uživamo, nešto i prezalogajimo, pa posle toga ide spust i brzo ćemo u Valjevo.

Tako i bi. Spuštamo se u selo Stubo, a skretanje prema vidikovcu je preko puta seoskog groblja. Vozimo makadamskim i zemljanim puteljkom, sve kroz šumu. Na nekim delovima ima i blata, tu smo malo oprezniji, klizavo je, nešto dalje je nasut šljunak, i olakšava vožnju. Srećemo porodice sa malom decom, jasno je da im je ovo uobičajena šetnja, vrlo su sigurni u pravac kretanja, znaju svaki metar puta. Zanimljivi smo im, jer uglavnom ovde idu planinari, po silasku s Povlena, biciklisti ređe. U stvari, sreli smo jednog, na e-bajku, teško se izvlačio iz blatnjavih deonica, nešto to njemu i nije išlo…

Nakon skoro dva kilometra vožnje stižemo do podno stene sa vidikovcem. Dosta je tu naroda, došli u nedeljno uživanje posle ručka. Sad ćemo i mi, i da ručamo i da uživamo. Prvo ručak, naravno. Izneo je ko je šta imao, oko nas se vrte domaćini – dva crna psa, malo su i dosadni, ali ne može im se zameriti, očigledno je to ovde normalno. Ostavljamo bicikle i penjemo se na stenu iznad jezera, i tu molimo jednog oca porodice da nas fotografiše. Može, kaže, a ja poučena iskustvom sa Goranom ipak pogledah njegovo idejno rešenje fotografija, i zahvalih se, naravno. Moji drugari su finog gospodina pitali da li zna gde se otprilike nalazila crkva Svetog Arhanđela Mihaila, „Valjevska Gračanica“, potopljena prilikom gradnje brane Stubo-Rovni, kada je formirano jezero. Neodređeno je pokazao rukom negde u daljinu, i kaže da je često i ranije ovde dolazio, i da se nikada posle crkvica nije videla, ni za vreme najnižeg vodostaja, premda se često piše da se tada pojavljuju kupola i krst.

Zahvaljujemo se na odgovorima i vraćamo na glavni put. Usledio je lep spust, zatim još jedna pauza pored brane, gde smo smo bili nagrađeni čarobnim zalaskom sunca. Sledi još petnaestak km odlične vožnje, što spusta, što po ravnom. Pred kraj se i saobraćaj poprilično pojačao, sad više vožnja nije tako prijatna, i senke su sve duže, zahladilo je, i jedva smo dočekali da dođemo do auta. Dragan je zastao kod restorana “Duga”, kaže, tamo je dobra klopa, Čoki je pokušao da naspe vode na česmi pored puta koja nije radila, meni nije bilo teško da još jednom pogledom potražim lame kako slobodno tumaraju po imanju uz put… I tako… Stigosmo, završili smo vožnju, bilo je to odličnih 48 km i oko 900 m uspona, lepo druženje, pitoma valjevska brda, rečice, livade, i jezero Rovni koje pleni mirnoćom i lepotom. Umirili smo se i mi, nagrađeni lepotom dana, spremni za susret s novim izazovima svakodnevice.