Ideja je bila da na Miroč idem s grupom planinara, ali plan se promenio, po onoj narodnoj: “Nije kome je namenjeno, već kome je suđeno”.

Ta je 2013. godina za mene bila posebna. Moji prvi MTB koraci udenuli su se u to proleće, prerasli u nešto snažnije već početkom leta, a s jeseni se dobrano učvrstili. Bila je to Torta spravljena od najfinijih sastojaka: divnih ljudi, vožnje bicikla, brda, šuma, planina, reka, koja je prethodnog vikenda na Goliji dobila preliv od šlaga, a sada na Miroču i svoju jagodicu!

Bilo je to ovako: grupa fribajkera je iskoristila vanredno lepu kasnu jesen i obrela se na Kučaju, u još jednoj mtb vožnji. Pali su i poslednji kilometri, i mi, kako i dolikuje, posedasmo u kafani, uz pivo i još malo razgovora. Planiraju se naredne akcije, a ja rekoh kako mi je velika želja da idem na Miroč. Videla sam mnogo predivnih fotografija nastalih na toj planini i pitala se zašto bi to meni bila samo želja. Nisam ni sanjala da se na miročke vrhove Ploče, Veliki i Mali Štrbac može stići i biciklom. Moji su se prijatelji samo pogledali i pravili se kao da nisu čuli kakve su mi želje. Već koliko sutradan su se organizovali, pozvali me i rekli da u nedelju idemo na Miroč. Auuu… Rekoh ja, pa zar biciklom?! Da, biciklom, neće biti lako, ali ne treba ni da bude, mi smo fribajkeri, spremni na sve… Tako mi nekako rekoše, i ja, šta ću – kud ću, pusto žensko, sve poverovah.

Okupilo se tako nas desetak, ne sećam se tačno koliko nas je bilo, samo se sećam da sam, pred početak penjanja, dok smo vozili kratku asfaltnu deonicu, iza sebe čula sašaptavanje, tipa: Da li ova žena zna gde je krenula, ko će je nositi… Nešto je bilo u tom stilu, ko će sve te nebuloze da pamti… Ah.

Nešto malo i o Miroču, i zašto me je toliko fascinirao. Dakle, ono što sam ja u tom trenutku znala je da se planina ugnezdila u Nacionalnom parku Đerdap, i da je sa tri strane okružena Dunavom. Videla sam na fotografijama da se sa miročkih vrhova, Malog i Velikog Štrpca, pruža fanstastičan pogled na Dunav i njegov najdublji i najuži deo, Veliki i Mali Kazan.

Priželjkivali smo vedar, sunčan dan, i dobru vidljivost. Ali, hajd’ da krenemo u penjanje. Malo osećamo nelagodu, jer nam neko reče da je pristup Nacionalnom parku zabranjen bez prethodne najave i bez pratnje rendžera – čuvara. Pomislih, šta je najgore što može da nam se desi… Da nas susretnu, zaustave i vrate odakle smo došli.. Procena je da se rizik isplati. Prvi kilometri su i te kako “opaki”, izuzetno jaki usponi. Povremeno silazimo s bicikla i guramo. Nije ni to lako, probajte pa ćete videti. Ja ćutim, to je moj način da se izborim za mesto među ovim sjajnim ljudima. Bojim se, ako progovorim, neće me više primiti u svoje društvo… Ma, nije baš tako, to ja malo preterujem… Pokušajte, da vidite kako ćete proći…

Penjemo se i dalje, dolazimo do prvog vidikovca, drugog, trećeg.. Nad rekom se nadvijala fina sumaglica, ali nismo bili mnogo razočarani. Obećali smo sebi da ćemo ovde i opet doći. Ja, naravno, a ko drugi, imam mnogo pitanja. Na neka sam dobila odgovore, ali otkud planini ime, to niko nije znao.

Ovim je prostranstvom gospodario Marko Kraljević. Na daleko je poznata legenda o Marku i vili Ravijojli, koja, ukratko ću ja to, koja kaže kako je Ravijojla ustrelila Markovog pobratima Miloša zato što je pevao lepše od nje. Marko je poslao svog konja Šarca da traži vilu. Šarac je ubrzo pronašao Ravijojlu i sprečio je da pobegne nebu pod oblake. Vila je uspela da izmoli Marka za milost, i u znak zahvalnosti za Markov čin, Miloša je vratila iz mrtvih, dajući mu još lepši glas… Veruje se i da je tu negde nekada bio kamen u koje je bilo utisnuto kopito Markovog konja Šarca… Baš lepih priča i legendi krije Miroč, ali nas čeka susret sa rendžerima, koji baš i nisu oduševljeni što smo došli nepozvani i bez odobrenja. Daleko od toga da su bili neprijatni, ali su nas obasuli gomilom pitanja. Mi ništa nismo priznali.

Da bi bili sigurni da ćemo biti fini, ispratili su nas do spusta sa planine. Hvala im, mi smo videli sve što smo za taj dan planirali. A, ljudi, kad ćemo opet na Miroč?

Lep dan, sa predivnim ljudima, na fenomenalnim vidikovcima! I, tako je moja torta za ovu sezonu dobila svoj konačni oblik, ukus i miris! Uživajte i vi!