“Čudni ste vi “Čikerovci”: kad vas pozovem na mtb-vožnju po Gučevu – “MTBitku iznad oblaka”, mnogo vam 60ak km i 1500 visinskih metara, kukate “sve u šesnaest”, a na Čiker-mtb maratonu vozite osam dana za redom, pređete za to vreme barem 600 km i najmanje 11000 visinaca. O čemu se tu radi?!” Čudi se tako naš prijatelj Zoran, mtb guru Zapadne Srbije, a meni smešno. Znam za jadac. I, moji pokušaji da objasnim o čemu se tu zapravo radi su možda uspeli, a možda i nisu; zato pozivam Zorana, a i sve ostale znatiželjnike i mtb-zaljubljenike, da se pridruže jednom od narednih Čiker maratona i osete moć koja se prenosi na sve nas kroz svaki pređeni kilometar, svaku novu šumsku stazu, planinski pašnjak i proplanak. I zato uspevamo.

I setih se toga u današnjem, četvrtom Čiker-maratonskom danu, do kojeg dođosmo vrlo elegantno i maštovito, skoro bez ikakvih problema. Trase kojima se krećemo iz dana u dan su odlično obeležene, ispred nas ide vozilo s posadom koja je zadužena da nas bezbedno sprovede kroz nama nepoznate krajeve, a na kraju, iza poslednjeg mtb-vozača, je tehnička podrška. Osam godina održavanja ove manifestacije dovoljna je garancija za odličnu organizaciju mnogim “nevernim Tomama”. Ali, nisam ja ta koja bilo koga treba da ubeđuje u bilo šta; ona sam koja će uvek iz svog srca, oka i “pera” da pozove na biciklističko druženje u prirodi, na jedno zdravo i odgovorno ponašanje prema sebi i drugarima s kojima zajedno uživamo i delimo pregršt lepih, nesvakidašnjih događaja.

Sreda je, 26. jun 2019. godine. Juče smo prešli jednim delom Pešterske visoravni i u toku popodneva stigli u Sjenicu. Pešter je kraška visoravan u jugozapadnoj Srbiji, okružena sa svih strana planinama. I, pomalo idilično i kao iz bajke – tih planina je sedam, pa se i ja nekim čudom nađoh u sred te bajke, “iza sedam gora i sedam mora”… Lepo to meni ide, te maštarije, a i jučerašnji dan je bio predivan, sunčan, šarmantan, pašnjaci cvetni, zlatni i zeleni, rečice i brzaci razigrani, i sve se baš lepo uklopilo.

Divno je jutro u Sjenici, sunčano i toplo. Okupili smo se na centralnom gradskom trgu i nakon pozdravnog govora predsednika Opštine, turističkih poslenika i ostalih zvaničnika, na znak Golubove trubice krenuli u još jedan Čiker-dan. Ko još ne zna, Radoslav Golubović, alijas Golub, pokretač je i glavni i odgovorni organizator ove manifestacije koja povezuje Srbiju i Crnu Goru na najlepši način. Golub ne govori mnogo, umesto njega govori sve ono što već godinama sve uspešnije radi, ali govorimo i svi mi koji u to verujemo i učestvujemo u maratonu.

Današnji dan smo s nestrpljenjem iščekivali jer nas vodi na planinu Jadovnik i dalje prema Mileševi. Sa sjeničkih 1026 mnv odmah krećemo u penjanje, najpre magistralnim putem Sjenica-Ivanjica, a zatim se, nakon 6 km, odvajamo na širok makadamski put. Postepeno dobijamo u visini, i dalje je poprilično toplo, ali sada vetar dovlači tamne oblake, pa je mnogo prijatnije za vožnju. Sve vreme smo pod otvorenim nebom i prija kad se Sunce malčice s’krije. Povremeno zastajemo da udahnemo miris planinskog cveća, da fotografišemo, da se pogledamo i očima progovorimo: “Uživamo. A tako nam i treba…”.

Da, Jadovnik je planina koja mami uzdahe! Planina kojoj se vraćaš. Pašnjaci, mirisne livade, guste bogate šume u daljini, oštar planinski vazduh, sve je to učinilo da s ushićenjem stignemo do prostranog platoa i vidikovca na 1708 m nadmorske visine. Ovde se vetar poprilično razigrao, ništa ga ne sprečava da se znatiželjno zavuče gde poželi. Napravili smo pauzu, sačekali da se prikupimo, užinamo, fotografišemo, pa krenuli dalje.

To dalje vodilo nas je najpre strmim puteljkom posutim krupnim makadamom, zatim zemljanom stazicom, a onda je usledila fantazija koju jedva čekam da ponovo doživim! Livade do u beskraj vodile su nas kilometrima prema izlazu iz ovog velelepnog prostranstva. Visoka trava skrivala je i busenje koje su nam “smestile” krtice, i kamenje koje je priroda tako vešto ovde prostrla, a “u stopu” su nas pratile pčelice i leptiri. Bajka, kažem vam. A ima i prinčeva i princeza. Svi na konjima.

Po ponovnom izlasku na makadamski put stižemo i do odvajanja za Sopotnicu, ali ne idemo u tom pravcu, već produžavamo prema Mileševi. Dolazimo i do raskrsnice gde treba da odlučimo da li ćemo ići desnim krakom – spust asfaltom do manastira Mileševa, ili levim – sa istim ciljem ali prilično razrovanim putem, kojim naše vozilo-predvodnica nije prošlo, već nam je staza markirana na asfaltnom spustu.

U trenutku odluke zajedno smo se našli Maja, Boštjan, Goran i ja: Maja i Boštjan su odlučili da idu “divljim off-roadom” (tako sam to ja nazvala), a Goran i ja odosmo desno. Mislim da su “i jedni i drugi” bili izuzetno zadovoljni svojim izborom. Nas dvoje smo se usput u nekoliko navrata zasladili i osvežili sočnim trešnjama i u zaista fenomenalnoj završnici spustili do reke Mileševke i manastira. Jedva čekamo da preuzmemo stvari, smestimo se u konaku manastira i pođemo u obilazak… Ali baš jedva čekam…

Nastaviće se.