Izraelke su baš bile gladne! Stigle su nas dok smo odmarali ispred planinarskog doma „Alan“ i proučavali meteorološko uže, sve s idejom da će progovoriti i reći nam isključivo ono što nam se sviđa, u maniru stare narodne „šta je babi milo, to joj se i snilo“. Uže nije progovaralo, a Željko je i dalje tvrdio da će u toku večeri doći do drastične promene vremena, i da će naš uspon na Veliki Kozjak planiran za sutradan ostati u domenu: „To vam je taj Veliki Kozjak na koji ovaj put NEĆETE ići“!

Jasno nam je da na Veliki Kozjak nećemo ići, ali sam sigurna da Željko ima i plan B, tako da je po tom pitanju sve ok. Nego – šta ćemo sa Izraelkama? Koliko one mogu da trpe glad? Vadimo iz rančeva šta ko ima, ali one su vegeterijanke i teško da ćemo ih zadovoljiti svojom ponudom. Možda Renato ima neke bobice, njegov ranac je najveći i reklo bi se da je on čovek spreman na sve izazove. Mi ostali smo spremni za još malo druženja, a i grize nas znatiželja (da se ne lažemo!). Naime, gledamo te prelepe snažne mlade žene i nameću nam se brojna pitanja: da li su služile vojni rok u svojoj zemlji (jesu sigurno!); ako jesu – gde, jer poznato je da mogu da biraju gde će da provedu te dve godine obaveznog služenja – da li u borbenim jedinicama, u kancelarijama Glavnog štaba, u bolnicama, školama, ili sličnim institucijama. Ove „naše“ Izraelke liče na borce –  zdrave, snažne, odvažne, pronicljive, i nije ih teško zamisliti u uniformi. No, nismo hteli da ispadnemo nametljivi, sačekali smo da se Renato i po drugi put fotka s devojkama, te smo se pozdravili i krenuli dalje našim putem.

Cilj nam je planinarski dom „Mrkvište“, ali tih 8 km ćemo proći kombijima, ne pešice. Već su kasni popodnevni sati, sunce se sve više spušta, zalazimo u šumu i – najjači utisak – prolazimo područjem gde su velike površine pod pašnjacima i ima mnogo stoke na ispaši, a čuvaju je ogromni armenijski ovčari koji se nekad previše zaigraju, pa…. Ne bi voleli da znamo šta im sve može pasti na pamet, ali su nam biciklisti pričali da su im u dva-tri navrata jedva utekli.

Krenuli smo makadamskim putem, a u kombijima živo: svi bi u isti glas da prepričamo barem deo današnje avanture, a pritom smo veoma znatiželjni da saznamo šta nas još čeka. Na kratko smo se i utišali jer su nam naši vodiči i logističarimŽeljko, Damir i Srećko nudili brojne informacije: sada smo na prevoju Veliki Alan koji na ovom mestu seče velebitski masiv. Inače, Velebit je dužine 145 km i najduža je hrvatska planina. Tu se spajaju kontinentalna i sredozemna klima i zato često dolazi do naglih promena vremena i pojave oluja i grmljavina. Grmljavinsko nevreme može biti veoma dramatično kada si u planini i realno veoma opasno, tako da upozorenja o promeni vremena treba vrlo ozbiljno shvatiti.

Ipak, živimo u sadašnjasti i za ovaj trenutak, pa smo svaki čas koristili dobru volju našeg vodiča i zastajali da se divimo prirodi koja nas je okruživala. Ovde svaki prizor nosi priču plus, pa tako i pogled na ostatke suvozida i starih letnjih nastambina usred ogromnog travnatog prostranstva ni malo ne ostavlja ravnodušnim. Ovaj predeo se zove Mirovo i nekada je tu bilo jedno od većih letnjih naselja na Velebitu, o čemu svedoče brojni ostaci kamenih kuća, štala i cisterni za vodu. Sada je to napušteno. Postoje pokušaji da se ljudi vrate na ove planinske prostore, država subvencioniše njihov povratak na razne načine, a da li će projekat uspeti.. Pokazaće vreme. Nešto dalje od Mirova smo ponovo zastali; u stvari su nas „zaustavile“ predivne gorostasne jele koje su se ponosno uzdizale iznad pašnjaka gde se napasalo veliko stado krava. Upravo tu su bili armenijski ovčari, ali ipak daleko od nas. Ovaj prostor se zove Bilenski padež (padeži ili depresije) i ovde važi pravilo da se padeži nazivaju prema porodicama koje su koristile ove pašnjake.

Da, neobična su to imena, i dok nam je Željko pokazivao okolne vrhove u jednom trenutku reče: “Ono gore je Zečjak, a ono je Kita, a ono tamo”.. Čekaj, čekaj, sad mi zapeli za Kitu: kakav ti je to vrh, jesi li se penjao na Kitu, da li si išao danju ili noću, da li je moguće dočekati zoru i izlazak sunca na Kiti, da li.. Željko nas je jedva zaustavio! Bilo mu je isprva interesantno toliko naše interesovanje, a posle smo mu malo i dosadili, pa je rekao da će već neku akciju smisliti i, siguran je da će nam se dopasti pogled s Kite i, dodaje da ćemo poželeti da se opet popnemo. Otkud znam šta želim, sad sam malo zbunjena, čekaj, idemo po redu, sad prvo na Mrkvište, ništa se ne preskače. „Tamo nema spavanja“, reče neko u kombiju. Kako misliš – nema spavanja, pa gde ćemo spavati, ako ne na Mrkvištu? „Ma, sve je to u redu, to je planinarski dom, imaćemo sve što nam treba, spavaonicu, krevete, česmu, imamo i veliko ognjište ispred doma, tu ćemo spremati večeru, ali ovde su planinari veoma veseli i druželjubivi i tu se ostaje do duboko u noć da se jede, pije, peva, svira, razgovara, i cela okolna šuma i vrhovi odjekuju od raspoloženih glasova i pesme“. Aha, pomislih, novo iskustvo. Pa dobro, evo, spremna sam.

 

Ubrzo stižemo do mesta gde su prizemnu drvenu lugarnicu članovi HPD Zavižan iz Senja uredili za potrebe planinara. Parkirali smo sa zadnje strane doma, ali se i odatle čula neverovatna graja. Pokupili smo stvari i krenuli prema ulazu u dom. Dočekao nas je zanimljiv prizor: užurbanost, mnogo ljudi, svi u pokretu, šetaju, pričaju, dovikuju se. Muškarci se poskidali do pojasa, umivaju se na obližnjoj česmi, jedan od njih svira harmoniku, a ostali ga prate pesmom. Tu je i ogromno ognjište, vatra plamti, dim ide visoko iznad, iskrice se raspršuju kad god se doda po koje drvo. Ja bih kafu, volela bih da se istuširam, pa da sednem i nešto pojedem.. Ulazimo u spavaonicu, tu je gomila kreveta na sprat, stisnuti su jedan uz drugi, jasno je da je ovo uređeno doslovce samo da se prenoći, i ujutro ideš dalje. Našla sam mesto za sebe i torbu sa stvarima, a Željko mi reče da mi nije neko srećno rešenje jer je on u blizini, a mnogo bučno spava. On i ne zna da je meni dobro što je tu negde u blizini jer se, neću mu to nikad priznati, osećam dobro i sigurno kad je on tu negde u blizini.. A sad – kako izvesti to “tuširanje”, a tuša nema?! Za damski deo ekipe učinilo se najbolje da odemo u šumu sa bokalom vode i malo se osvežimo. Valjda neće naići neki znatiželjni meda.. Posle tog nazovi tuširanja bilo je puno lepše i prijatnije i moglo se prionuti večeri. Srećko i Damir su pravi majstori od roštilja, uživali smo u svemu što su za ekipu pripremili. Ali, bolje da požurimo jer počinje da grmi, seva, vetar se pojačava, kiša samo što nije… A i taj Veliki Kozjak – na njega sutra sigurno NEĆEMO ići…

Nastaviće se.