A uzbuđenja napretek!

Zanoćili smo u Zlotu, kod vrednih i gostoprimljivih domaćina. Već je od ranog jutra izuzetno toplo i sparno. Za doručak nam je gazdarica Biljana pripremila plašentu, lokalni specijalitet egzotičnog imena. Nije mi se dopala ta plašenta jer je bila mnogo masna i kasnije sam tražila sodu bikarbonu, da neutrališe nepotrebno egzotičnu kiselinu. Za desert smo ubrali jagodice u bašti iza kuće koje su divno mirisale i imale božanstven ukus. Prethodni dan je Velibor overio izlazak sa makadama na asfalt i tu je malo nastradao bicikl, ali srećom je Velibor dobro.

Veselom žagoru domaćina i nas gostiju u jednom su se trenutku pridružili i naši prijatelji Kragujevčani. Freebikerska družina, sada uvećana za tri člana, i opet je izazvala neskrivenu pažnju i ljubopitljivost, tako da ni ovaj naš rastanak nije prošao bez fotografisanja i obećanja da ćemo i opet doći u ove krajeve. 

Krećemo u drugi dan vožnje i već nakon 1400 m stižemo pred Lazarevu pećinu. Pećina, utroba, mrak, vlaga, hladnoća, odjeci glasova, tiho rominjanje podzemnih voda, čudesni viseći oblici, sve je to učinilo da skoro glasno zadrhtim. I dok se odvajam od svetlosti dana, i dok me obavija tama nekog drugog sveta, u meni se i opet rađa strast prema nepoznatom, tajnovitom, nedodirljivom.

Ušli smo u ogromno predvorje Lazareve pećine, i uz stručno vođstvo lokalnog vodoiča prošli otprilike 900 metara staza ovog podzemnog bisera. Uživamo u velelepoti pećinskog nakita koji je svoje nazive dobio po oblicima kojima nalikuje: Orkestar, Slapovi, Fontana, Bizon, .. Jedna od atrakcija, Koncertna dvorana, ostavlja nas bez daha. Svuda unaokolo pritajena, zgusnuta jata slepih miševa. Po izlasku iz pećine ulazimo u Lazarev kanjon. Legenda kaže da je vojska kneza Lazara boravila u ovom kraju posle bitke na Marici 1371. godine, te otuda i ime reke i kanjona. Tu su se od Turaka skrivali homoljski hajduci i ulazak u ovaj kanjon za njih je značio spas.  Da vidimo kako ćemo ga mi doživeti. Nama je usledio konstantan uspon uskom betonskom ispucalom stazom punom rupa, kamenja, vrlo nezahvalnom za vožnju. Kažem nezahvalnom, ali ne samo zbog nebezbednosti, već i zbog toga što bi, vozeći i pogledom fiksirajući samo prednji točak, mnogo izgubili ne gledajući u lepotu koja nas je okruživala sa svih strana. S leva nam je sve vreme Lazarev kanjon, od kojeg smo se postepeno odvajali i gledali ga sa sve veće visine.

Dolazimo do jednog vidikovca s pogledom na izraženo strme litice kanjona. Malo fotkanja, ali zato uživanje beskrajno, uprkos vlagi i visokoj temperaturi.

Idemo dalje i umesto puteljkom desno mi, prema prethodnom dogovoru, skrenusmo levo. Uspon je sve jači, teren sve nepristupačniji, više ne znaš ko je kome gazda, da li ti biciklu ili bicikl tebi. Bicikl se propinje na zadnje noge, ne može da se vozi, sledi kroćenje, ko će koga. Eh, da su nam nožice ko u divokoze.. Nekako se izborismo s tim nezgodnim metrima, atmosfera je zapaljiva, ali kontrolisano.  Po izvlačenju iz šume na užareni makadam malo smo predahnuli i okrepili se. Milanče, znate već, onaj fini dečko sa Bežanijske kose Prvi Put Među Freebikerima Pa Muško, e taj Milanče ne može da veruje šta ga je snašlo i među kakvim se to ljudima obreo. A, da, ima i jedna žena. Ta je najgora! Ona malo neće, pa hoće, a ti treba da gledaš u pasulj kad joj se šta hoće. Hajde, Milanče, idemo dalje, zovmo ga, nije strašno, jeste da je vrelina nesnosna, jeste da nam je pod točkovima težak makadamski teren, nigde drveta da napravi hlad, vode ni za lek… Sve je to tačno, ali nismo ni mi mačji kašalj.

Napredujemo polako, ali sigurno. Dotakli smo se tako Malinika, na samoj granici s masivom Kučaja. Ulazimo u šumu, potoci vode su na sve strane, a konačno i spas u vidu stena preko kojih su se prelivali slapovi bistrog planinskog potoka. Podmetnuli smo bidone, polako su se punili, a mi smo uživali… Život je lep…

Vozimo dalje, ali Milanče je ćutljiv, usporen. Šta je sad, pitamo ga. “Pa, žedan sam, nemam više vode.” Kako nemaš, začuđeno ga gledamo i slušamo, pa sad smo bili pored vode, zar se nisi osvežio i dopunio bidone?! “Voda? Gde je bila voda?” Na vodopadu što se prelivao preko stena, tamo pored mosta, dodajemo uglas. “Ali, ja nisam primetio ni most, a još manje tu vodu preko stena… Ajoooj… U šta sam gledao… Valjda ću naučiti nešto na ovoj vožnji od vas, fenomenalnih ljudi. Sad ću da se vratim, brzo ću…” 

Usledio je predivan spust pored Resave. Nismo ga prekidali osim kad smo se sreli sa devojkom i mladićem koji su kolima došli iz Beograda do Lisina a sada vozikaju kroz predivnu šumu. Ko zna, možda će i oni jednog dana poželeti da nam se pridruže u našim putešestvijama.

Što smo se više približavali Lisinama sve smo više ljudi sretali. Od prošle godine, kada sam bila u ovom čarobnom parku prirode, vredni neimari su u značajnoj meri proširili put.

Na nekoliko visokih stena su poligoni za sportske penjače, sreli smo nekoliko grupica mladih lepih zdravih snažnih raspoloženih zadovoljnih ljudi. Preplanula tela i široki osmesi, nonšalantno nakrivljeni kačketi, bose noge. Improvizovani kampovi pored reke. Nadahnjujući huk vode. Sve smo bliže našoj krajnjoj destinaciji.

Poželela sam svoju kuću, ali ću se i opet vratiti u ovaj kraj.  Hvala svima na ovom nezaboravnom doživljaju!