Pešačka manifestacija “Vesnici proleća” u organizaciji PD Celtis iz Sombora održana je u nedelju 19.3.2023. i zamišljena je kao obilazak jednog dela Specijalnog rezervata prirode Gornje Podunavlje, tačnije Apatinskog rita. Ovo zaštićeno prirodno dobro I stepena nalazi se na krajnjem severozapadu Srbije, na tromeđi sa Mađarskom i Hrvatskom. S obzirom da u tim krajevima ranije nisam bila, bez dileme sam prihvatila poziv za učešće.

Akciju smo započeli u apatinskom pristanu, prvoj luci za putničke brodove na levoj obali Dunava na ulasku u Srbiju, u blizini hrama “Sabor svetih apostola”. U hladno martovsko jutro, uz kifle, vruć čaj i tople reči dobrodošlice, dočekali su nas drugari iz Sombora, Inđije i Subotice, ali i jedna siva čaplja. Tvorac ove skulpture izrađene od prohrom čelika, novosadski umetnik Nikola Simijanović, dao joj je ime Anja; učinio ju je visokom, vitkom i elegantnom, baš kao što je i u prirodnom staništu, a ovde je postavljena da zelenim laserskim svetlosnim snopom koji joj izbija iz usta pozdravlja putnike namernike pri ulasku u Apatin.

Sunce je učinilo svoje, te je i temperatura vrlo brzo dobrano odskočila. U momentu kad smo se sa nasipa spustili do reke oberučke smo prihvatili prošaran zaklon koje nam je ponudilo rascvetalo drveće.

Sve vreme se krećemo zemljanim stazicama uz levu obalu Dunava, kroz ritske šume, preko livada i polja. Povremeno preskačemo iskrivljena i oborena stabla koja su verovatno neslavno popustila pod plavnim naletima moćne reke i njenih rukavaca. Zastajali smo i osluškivali glasanje ptica koje se nastanjuju na rečnim adama i močvarnim poljanama. Ipak, najviše smo se zadržavali na rečnim sprudovima koji su nas spremno primali na svoja peskovita pleća. Druženje je bilo veoma prijatno i razdragano, pogotovo što se s nekim od šetača poznajem od ranije, a tu je i Lidija koja je odličan poznavalac ovih krajeva i biće nam vodič kroz Sombor, njen rodni grad.

Pauza pored Male Venecije, uz stihove Laze Kostića

Šetnju smo završili kod jezera koju domaćini nazivaju Mala Venecija, i tu smo napravili kratak predah za užinu. Sela sam i ja pored jezerceta, zagledana u mnogobrojne pužiće i rečne školjkice koje su se vrpoljile po plićaku. Prijatnost trenutka upotpunila su dva muška glasa koja su dopirala negde iza mojih leđa: oni su naizmenično recitovali stihove pesme Santa Maria della salute Laze Kostića i savršeno se nadopunjavali. Isprva su mi njihovi glasovi stizali kao iz velike daljine, jer sam u mislima odlutala daleko, ko zna gde, plovila rekama i morima. Ali, onda su se reči pune najtananijih emocija približile i skoro me dodirivale:

… Tad moja vila preda me granu, lepše je ovaj ne vide vid;

iz crnog mraka divna mi svanu, ko pesma slavlja u zorin svit;

svaku mi mahom zaleči ranu, al težoj rani nastade brid:

Što ću od milja, od muke ljute, Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu nikad još takav ne sinu gled;

tim bi, što iz tog pogleda kresnu, svih vasiona stopila led, sve mi to nudi za čim god čeznu, jade pa slade, čemer pa med, svu svoju dušu, sve svoje žude, – svu večnost za te, divni trenute! – Santa Maria della Salute…

Vreme predviđeno za pauzu je isteklo. Ustajem, otresam sa sebe zemlju i ponekog mrava i zajedno s drugarima se vraćam prema pristanu. Opraštamo se od Apatinskog rita i ulazimo u nastavak dan.

Crna Bogorodica

Ova šetnja Gornjim Podunavljem ne bi bila kompletna da u Apatinu nisam potražila crkvu Uznesenja Marijinog i statuu Crne Bogorodice. Nisam odmah priupitala Gugl već nekolicinu prolaznika, i, verovali ili ne, niko od njih nije čuo za Crnu Bogorodicu! Jedan mladić mi je rekao da misli da je to u nekoj staroj crkvi koja je odavno zatvorena. I tako… Onda sam konačno pitala Gugl i dobila odgovor da je crkva koju tražim u centralnoj gradskoj zoni, na šetalištu, i da je lako pronaći je. S nekolicinom drugara krenula sam prema crkvi, ali taj put je bio pun prepreka u vidu kafića sa otvorenim baštama. U međuvremenu je sunce pošteno upržilo i većina je izgubila interesovanje za kulturnoistorijski obilazak Apatina, već su zaseli da predahnu i osveže se.

Mi nastavljamo još malo, u daljini vidimo crkvu, i baš u tom trenutku prolazi lepa devojka s interesantnim minđušama. Ona sigurno zna! Pomislila sam, i bila sam u pravu. Devojka nam je rekla da je crkva u ovo doba dana sigurno zaključana, ali da bez ustručavanja pozvonimo na vrata časnim sestrama i zamolimo ih da nam omoguće ulazak u taj sveti hram. Dodala je i da je pored crkve trnovo drvo doneto iz Jerusalima 15.8.1795. godine, na dan postavljanja kamena temeljca crkve. U drvo je 1996. godine, na Svetog Iliju, udario grom i značajno ga oštetio, ali ono i dalje lista i raste. Inače, običaj da se uz crkvu sadi trnovo drvo postoji od davnina, verovatno zato što se veruje da je od bodljikavih grančica trnovog drveta napravljena kruna koju su dželati Pontija Pilata stavili na glavu Isusa Hrista dok su ga razapinjali na Golgoti.

Ključ smo dobili od časne sestre Ane i ubrzo smo bili u crkvi. Prvo sam zastala pred pijetom – skulpturom Bogorodice koja u naručju drži i oplakuje svog mrtvog sina Isusa skinutog sa krsta. Šetajući dalje pogled mi je zastao na prelepim orguljama, a potom sam se konačno srela i sa statuom Crne Bogorodice. Statua je napravljena od ebanovine, a u Apatin je stigla u XVIII veku brodom, Dunavom iz Nemačke. Bogorodica u levoj ruci drži malog Isusa, a u desnoj pozlaćenu skriptu. Smatra se da njena tamnoputost simbolizuje težak život običnog naroda, premda ima i drugih objašnjenja. Kult Crne Madone negovan je dosta dugo, te su joj pripisivane čudotvorne moći. Narod je u znak zahvalnosti ostavljao zavetne darove, često u obliku anatomskih delova tela koji su bili zahvaćeni bolešću (ruka, noga, srce, …).

Kad sam stala ispred Crne Bogorodice bila sam iskreno ushićena što sam tu, što je konačno gledam, premda je i meni samoj taj osećaj bio neobjašnjiv. Neprekidno sam ponavljala kako sam srećna…

Ubrzo smo svi izašli iz crkve, zaključali vrata i ključ vratili č.s. Ani. Ostalo nam je još taman toliko vremena da potražimo prijatnu hladovinu u nekoj od bašti i malo se osvežimo.

U tem Somboru…

Imali smo veliku čast i zadovoljstvo da u Somboru vidimo veličanstvenu sliku nazvanu “Bitka kod Sente” autora Franca Ajzenhuta, veličine 7×4 m (28 m2) (sa prelepim, pozlaćenim ramom veličina joj je 40 m2). Ova slika je najveće ulje na platnu na prostoru bivše Jugoslavije. Nalazi se u Velikoj sali somborske Županije od 1898. godine i prikazuje bitku između austrijske i turske vojske vođenu 11.9.1697. godine na Tisi kraj Sente koja je završila u to vreme značajnom pobedom austrijske vojske. Na slici je upadljiva figura konjanika na belom konju, velikog vojskovođe Eugena Savojskog.

Šetnja prelepim Somborom, gradićem koji leži na dnu bazena nekadašnjeg Panonskog mora, na obalama rečice Mostonge koja nestaje, nastavljena je s puno pažnje. Vođeni našom drugaricom Lidijom najpre smo se zaustavili ispred spomen-obeležja Lazi Kostiću i kuće u kojoj je živeo 14 godina, poslušali detalje iz njegovog života, o njegovim delima, porocima i ljubavima, a najviše o njegovoj najpoznatijoj pesmi i jednoj od najlepšoj ljubavnoj ikada napisanih – Santa Maria della salute – , posle čega smo nastavili obilazak. 

U blizini je sunčani sat koji se nalazi na južnoj fasadi Plebanije, Župnog dvora, nekadašnjeg franjevačkog samostana. Istorija ovog sata je veoma zanimljiva: naime, napravljen je 1852. godine na nalog Jovana Čokora, tadašnjeg profesora i upravnika Učiteljske škole, koji je bio veoma teške naravi. Učenici su se pobunili protiv njega jer ih je surovo kažnjavao, te je profesor morao da napusti Sombor. Pre odlaska razmišljao je kako da za sobom ostavi neizbrisiv trag, a pošto se bavio astronomijom odlučio je da se napravi sunčani sat sa sarkastično-duhovitim natpisom: “Jedan ti je od ovih poslednji”. Ovaj sat i natpis su jedna od atrakcija Sombora.

Bliži se kraj našem boravku u Somboru i opraštamo se s Lidijom i simpatičnim uličicama prepunim zelenila. S Lidijom ćemo se uskoro videti opet, na nekoj od naših planina, a i novi susret sa Somborom nećemo dugo odlagati. Dotle, pozdrav svima, i hvala na predivnom danu! 

Tekst i fotografije: Emira Miličević