Caki nije trebalo reći dva puta: na moju poruku da s drugarima planiram vikend u rožajskom kraju, i da bi voleli da se u Tutinu, na putu do Rožaja, družimo s njom, spremno je rekla: „Pa, naravno, vidimo se! Odvešću vas do jedne prirodne zanimljivosti, do Godovske pećine, sigurno će vam se dopasti!“ Setih se reči našeg drugara Senada iz Sjenice, pa odgovaram Caki: „Senad je predložio da odemo i na Krstaču, ako budemo imali dovoljno vremena“. „Na Krstaču? Videćemo, ima do tog vrha dosta da se ide, ali je ideja odlična, pa ako sad ne odemo, ići ćemo kada drugi put dođete“.

Može, sve može, kažem ja; verujem Admiri Koničanin – Caki, vrsnoj planinarki-visokogorki, mada se nikada nismo srele, ali naše višegodišnje fejsbuk-druženje već je pokazalo da smo dame od poverenja. Uostalom, sportisti su posebna kategorija ljudi, od malih nogu naučeni disciplini, brizi o svom telu, fizičkom, mentalnom i emotivnom zdravlju; ljudi koji znaju da odaberu prave uzore, okruženi kvalitetnim ljudima i naučeni da se izbore s pritiscima i izazovima svakodnevice. Zbog svega toga sa Cakom se bilo vrlo lako dogovoriti. Jednostavno, rekla bih. Šta je zanimljivo u toj jednostavnosti? Pa, evo: neka istraživanja su pokazala da su najsrećniji oni ljudi koji se najjednostavnije oblače, koji su u skladu s prirodom. Dakle, priroda daje odgovore.

I, evo naše trojke na putu prema Tutinu: Sneža je iz Vrnjačke Banje, Milutin iz Čačka, i ja iz Beograda. Poznajemo se dugi niz godina sa raznih MTB-akcija, i vrlo jednostavno (opet ta jednostavnost, koja se i najteže postiže!) smo se dogovorili za zajednički vikend na rožajskim planinama. Plan je da jedan dan vozimo bicikl, zatim da planinarimo, da odemo kod Ilije, u njegovu ergelu konja, pa na Sopotnicu, … Mnogo planova, ali kad imaš s kim nije to problem ostvariti. Dapače, jednostavno je.

Julski prevreo dan, godina 2021. Ulazimo u Tutin, Caka nas već čeka, tačnije rečeno na jednoj raskrsnici ko vihor uskače u auto. Nastupa euforija, fenomenalna energija – srećni smo što se konačno družimo i što nas sad put vodi prema pećini. Caka navodi, Milutin vozi, smejemo se, neverovatno koliko smo puni pozitivnog naboja, i to ne krijemo. Nakon otprilike osam km vožnje (delom je to bio i makadamski put) stižemo do sela Godovo. Tu napuštamo auto i laganim koracima idemo prema pećini. Nekih dvestotinjak metara dalje nailazimo na putokaz, a potom desno od puta ulazimo u teško prohodan gustiš. Ovde kao da odavno niko nije prošao, ili šiblje takvom brzinom raste da zaklanja tragove. Spuštamo se zemljanom stazicom prema utrobi zemlje, ima dosta sipave zemlje koja klizi pod našim nogama. Neobično je, spuštamo se dublje, još dublje, nestrpljivi da što pre uđemo u tamu pećine. Obavija nas miris zemlje i kamena koji je svuda oko nas. Hladnoća ide prema nama, i mi njoj idemo u susret, i – evo, stigli smo! Stojimo pred ogromnim kamenim otvorom, puni strahopoštovanja prema vremenu koje je ovuda prohujalo, koje i dalje ostavlja svoj trag u ovom delu Srbije, na samoj granici sa Crnom Gorom. Kakva moć…! Caka nas gleda sa smeškom i ponosom, ne progovara, čita u našim očima zadivljenost.. Hvala, Cako!!

Godovska pećina se nalazi u okviru krečnjačke grede Dedovog Brda, na 985 m n.v, i spada u grupu tunelskih protočnih pećina, što znači da je kombinacija ponorske i sifonske pećine. Ima dva ulaza, jedan s funkcijom povremenog ponora, a drugi vrelski.

Ulazimo u pećinski kanal dužine 322 m; vrlo je širok, prostran, lako prohodan, mada je kamenja, a i većih kamenih gromada, na sve strane. “Ovuda bi i kamion mogao da se protera”, reče neko u šali. Kako napredujemo kroz pećinu, tako se tunel lagano i skoro neprimetno podiže prema izlazu, otprilike 40-ak visinskih metara. U središnjem delu je mračno i tu koristimo čeone lampe; samo ponegde ima malih barica, a najviše vode je na bočnim stenama, s kojih neprekidno bezvučno kaplje. Tu negde su i dva podzemna izvora, koja su aktivna i u sušnom periodu. Oprezno se krećemo, zadivljeni smo, zavirujemo po pećinskim nišama, fotografišemo, želimo da se i kroz fotografiju povremeno ovde vratimo. Pored glavnog kanala, tu su i sporedni, kratki, i zato se orijentacija ni u jednom trenutku ne dovodi u pitanje. U jednom udubljenju naziru se merdevine, one su tu ostavljene za istraživanje gornjeg sprata, na kojem, saznajemo, ima i pećinskog nakita, za razliku od ovog donjeg, gde ga nema. Prvo se treba popeti uz vlažnu crnu stenu, pa na merdevine, pa kroz otvor se uspentrati u gornje partije pećine-tunela. Zanimljivo, ali trenutno za nas i nebezbedno, jer nemamo odgovarajuću opremu za tu vrstu istraživanja i ekspedicije. I, šta ono reče Caka? Kad dođemo drugi put! Dakle, tada ćemo i ponovo doći u Godovo, ali obavezno i na Krstaču!

Inače, Godovska pećina je najpre zaštićena 1980. pod imenom “Prerast na potoku Pliskavici, na mestu zvanom “Pećine” iznad sela Godova”, a potom kao Spomenik prirode geomorfološkog karaktera – Značajno prirodno dobro III kategorije.

Dugo smo se zadržali u pećini, oduševljeni njenom lepotom. Atraktivan je i izlaz na drugoj strani brda, u obliku gotskog portala, visine oko 15 m, i širine 5.5.  Ipak, valja nam ići dalje, te nevoljno izlazimo iz pećine i ponovo izlazimo na svetlost dana. Puni fantastičnih utisaka, širokih osmeha, vraćamo se prema selu. U susret nam ide auto, zaustavlja se pored nas, vozač uzbuđeno maše rukama, govori nam kako je ovuda upravo prošla policijska patrola, i da “vodimo računa, jer će uskoro i da se vrati”. Vidi da ga čudno gledamo, da nam baš nije jasno o čemu priča, pa ponavlja: “Prošla je patrola, pazite šta radite!”. Mi odgovaramo da ćemo da pazimo, pa pogledamo prema Caki, a ona se smeje, i kaže: “Pa, rekla sam vam da ova pećina deli (ili spaja?) Srbiju i Crnu Goru: u pećinu uđeš u Srbiji, a iz pećine izađeš u Crnoj Gori; tu je stari put za Rožaje, ali nema zvaničnog graničnog prelaza, tako da mnogi i dan-danas koriste ovu pećinu za ilegalan ulazak u susednu državu”. I još nam ispriča kako se ovde nekada, za vreme rata (koliko je bilo tih ratova, i na koji li se misli?!) skrivalo oružje. 

Baš dobra priča, i dobra pećina! Ma, šta dobra, odlična – spaja narod, ne priznaje nikakve veštačke granice. Jedino što to nije svima po volji. Otud i te patrole. A, mi? Mi smo put nastavili preko zvaničnog graničnog prelaza! Kako? Punog stomaka, naravno, jer nas je Caka odvela na ručak u Etno selo “Raduške staze”. To je posebna priča, mnogo lepa i ukusna!

A sada da požurimo, jer nas u Rožajama čekaju prijatelji! Idemo! Caka ostaje da se priprema za skorašnji (još jedan) uspon na Elbrus, najviši evropski vrh, na 5642 mnv! Srećno, Cako!