Krenuli smo od Istraživačke stanice Petnica, 7 km istočno od Valjeva. Svega 200 m dalje od Stanice, blatnjavom stazom stižemo do Petničke pećine. S desne strane nam je šumovita padina, a mi idemo blago ulevo, do porušenog mostića. Nekako smo uspeli da ga pređemo, a onda smo se našli ispred veoma uočljivog otvora u steni, oblika trougla. Pećina ima dva ulaza, niži i viši, i taj trougao je upravo taj niži ulaz,u stvari potkapina.

Naš vodič Vlada Radivojević nas požuruje, ali nemoguće je tako na brzinu pogledom obuhvatiti sve ponuđeno i osetiti dinamiku života koji se tu nekad davno odvijao. Kroz pećinu protiče rečica Banja, koja tu ima svoj stalni tok. Nas nekolicina smo se malo otrgli Vladinoj kontroli i tako zašli dublje u tamu. Kosim hodnikom – stepeništem, stižemo do jedne velike prostorije; tu je tavanica probijena sa dva velika otvora – vigleda, te tako znamo da smo stigli do tzv Koncertne dvorane, iliti „Dvorane s vigledima“, koja je bila kultno mesto u IV veku n.e. – tu je, naime, otkriveno pogrebno mesto sa tragovima rituala karakterističnim za varvarske narode.

Užurbani, pa otud i nepripremljeni, s vrlo malo osvetljenja, tumaramo tako dvoranama, suženjima i pećinskim kanalima. Toplo je i vlažno, ali ne i neprijatno. Šapućem, ne želim ničim da narušavam neki čudan sklad koji osećam u dodiru sa krečnjačkim blokovima, dok mi se pod nogama usečene stepenice fino osipavaju. I opet onaj osećaj ushićenja koji mi se javlja kad zađem u utrobu zemlje, kada me obavije tama i kada, u stvari, najviše vidim. Tada mi se sva čula izoštravaju. Pod prstima osećam telo koje podrhtava, nosnicama se širi miris uzavrele krvi, nežno dodirujem lice koje mi se sve više približava. Grudi se blago propinju, vrat izvija, brada uzdiže prema tavanici, jezik spremno dočekuje kapljice koje lagano klize preko usana i u neprekinutom tananom mlazu spuštaju se preko uzavrelih mišića, prema unutrašnjosti bedara. Još jedan uzdah, još jedan korak i pojavljuje se svetlost. Izlazimo kroz drugi ulaz u pećinu, skriven u šumi. Sastajemo se sa drugim delom ekipe i dogovaramo oko nastavka akcije.

Dalje se krećemo preko livada, polja, strmih šumovitih padina, pored vrtača razdvojenih omanjim brežuljcima. I duša i telo uživaju u umirujućoj sunčevoj svetlosti i toplim bojama valjevskog krajolika. I na nešto jačem usponu i na malo neprijatnijem spustu, preko kamenja, mahovine, vlažnog lišća – svuda doživljavam samo ugodu.

U dva-tri maha po nekoliko kapi tople proletnje kiše taman da speru tragove sete koji se javljaju krećući se tako ka smiraju dana. Završetak akcije, okupljanje u selu Bačevci, nebo plamti prošarano vatrenim jezičcima.

Razdragani povici sa svih strana, seoska prodavnica okupirana planinarima, Vlada zadovoljan, a mi već spremni za nova druženja.