Hladno jutro na Rudnom. I inače nam je svih dana maratona nedostajalo malo više toplog jutarnjeg sunca; već je 23. jun, ali nikako da se temperatura i vreme ustale. Samo da ne bude kijameta i nevremena kao 2013., tada smo se baš posmrzavali, ali najviše zbog toga, barem ja, što nisam imala adekvatnu opremu. To su bili moji počeci MTBa, i morala sam da platim danak neiskustvu. 

Okupljamo se ispred kuća u kojima smo spavali, prepričavamo dogodovštine od juče, ali i od sinoć;  ko se kako i čime grejao, ko se kome u vreću ili ispod jorgana uvukao (iju, naopako!), a Sneža i ja se hvalimo kako smo bile u kući sa kaminom i vrednim drugarima koji su naložili super-vatricu. Sad nas dve obilazimo ovo planinsko seoce na obroncima Golije, pronalazimo i parkić sa ljuljaškama i klackalicama, pa da se malo zagrejemo (a šta će deca, nego da se igraju). Upoznajemo se sa Miletom i njegovom decom – ćerkom Sarom i sinom Daliborom. Oni su iz Stepojevaca, i prvi put su na Čiker maratonu; mama nije mogla da se “izvuče s posla” i zato nije s njima, tako da je tata Mileta pred velikim zadatkom. Posebno, čini nam se, a vreme će pokazati da li smo u pravu, treba da brine o Sari, sitnoj, nežnoj šesnaestogodišnjakinji, lepih plavih očiju, kose skupljene u repić, koji joj nestašno proviruje ispod kacige. Na Sari je bratova jakna, rukavi joj prelaze prstiće na rukama, kaže, nije ponela dovoljno garderobe za hladnije vreme, ali, evo, snalazi se. Na bicikl se jedva penje, velik je to bicikl, ali Sara je borac, i izlazi na kraj sa svim izazovima. Prošle godine su na maratonu bili tata i dva dečaka – blizanci od, čini mi se 14-15 godina, oni su nam bili maskota i osigurali nam sretno i zdravo pedalanje. Ove, 2015., evo nama naše Sare! 

Čiker-logistički tim je već uveliko na terenu, obeležavaju nam trasu zastavicama i strelicama. Krenuli smo i mi, a put nas najpre vodi grebenom lepe Golije. Vreme je promenljivo, na momente hladnjikavo, oblačno, ali kad se sunce probije bude i baš vruće. Ništa to nama nije problem, odlično smo raspoloženi, super se družimo, vozimo kroz golijske šume, lagano, bez žurbe, upijamo miris četinara i divnoće ljudi s kojima smo. Sneža i ja vozimo sa Zlatkom – Zemom, pa nam se pridruže Prežo, Panta, Kiza, … Slobodan je ovaj narod, niko ni po kome “ne skače”, ništa se ne mora, pedalamo kad ko i s kim hoće, voliš sam – izvoli, naravno, i treba čovek da bude i sam sa sobom; hoćeš s drugarom, jednim, drugim, u grupi, .. Po volji ti. Računaš da si s ozbiljnim, odraslim ljudima, snažnog karaktera i morala, i da među njima nema onog: Zašto ideš s njim/njom, a ne sa mnom, zar više voliš njega/nju, a ne mene, ako pričaš s njima, znači da ti ja nisam dobar/dobra.. Ma, neverovatno zvuči i pričati o takvima, ali ih ima. Hvala Bogu, ove godine ne na ovom maratonu. Ove godine, na ovom maratonu su zreli ljudi, zrele pameti, dostojni sporta kojim se bave i onih s kojima se druže, i zato – hvala svima, od srca!

Sustiže nas ekipa kraljevačke TV, koja nas je pratila sve dane maratona i pravila reportažu o ovom događaju. To je vrlo prijatno i raspoloženo društvo, koje učestvuje u mnogim našim dešavanjima “na terenu”, i uvek nam je drago kad se s njima sretnemo. A, da je Čiker MTB-maraton događaj odlično marketinški propraćen, dobila sam potvrdu i nakon što sam se sa vratila kući; u zemunskoj samoposluzi prišla mi je lepa, visoka žena kovrčave kose i blagih očiju, reče da se zove Ceca, pružila mi ruku i rekla da zna kako se zovem, i da me poznaje preko Čiker reportaža i fotografija. Posle smo se Ceca i ja opet srele, i to u autobusu sa planinarima, na putu za Stolove.

Na oko 1700 mnv, u mestu Odvraćenica, pravimo pauzu za užinu. Ovde smo i ranije dolazili, skoro pa smo domaći, i zato posle kratkog zadržavanja pedalamo do poznatog, predivnog vidikovca, gde smo uživali u nesvakidašnjem prizoru – krdo konja koje zadovoljno, nesputano galopira prostranom livadom! Mogli smo i da im se približimo, nisu se plašili, a nisu bili ni agresivni. Rasni, negovani. Lepotani.

Na žalost, ozbiljno je zahladilo, i nebo se zacrnilo, ali se ipak nadamo da kiše neće biti. Čekaju nas čarobni predeli Pešterske visoravni, a na kraju dana grad-domaćin, Sjenica, te nastavljamo put. Vozimo makadamom, širokim putem koji se, jasno je to, priprema za asfaltiranje. Na sve strane su krda krava, neverovatno koliko puno krava, vrlo su smirene, ne boje se nikoga, prelaze nam put kako koja stigne i kako joj se hoće. Zastajkujemo, fotografišemo, ne može se odoleti takvoj lepoti, valja je zabeležiti, barem delić. Stižemo i do jednog bajkovitog predela: pašnjaci na sve strane, trava bujna, cvetovi raznovrsni, kravice se nezainteresovano prešetkavaju preko livada i brežuljaka. “Vi ćete sad levo, pa gore”. Kažu nam “naši”, Čiker-organizatori. Jeste li sigurni, nazire se pitanje u našim očima. Bogami, jesu, sigurni su, te mi u levo, pa na gore, pa guraj, pa se gledaj sa okatim gospođama kravama, a one muču, neka se skloni, ona druga neće, zašto bi se sklanjala, a mi pomislimo – ne valja se s rogatim bosti, pa zaobiđi gospođu kravu, a šta drugo? I tako, uspeli i to brdo da savladamo, uz mnogo smeha, u super dobrom raspoloženju.

Tu su nas negde sačekali i Sjeničani, ekipa rendžera koja nadzire ovaj deo Pešteri, i preuzeli vodstvo, odnosno, predložili nam da idemo za njihovim džipom, trasom koju su oni odabrali. Inače, bila nam je zacrtana druga trasa, samo u jednom delu drugačija, ali, rekoše nam rendžeri, dosta je tu intenzivan uspon, a ne dobija se na egzotici i lepoti, tako da mi krenusmo za njima. Džip je išao ispred nas, a mi smo se raštrkali po pašnjacima i brdašcima, uz nemerljivo uživanje. Sunce nas je obasjalo, prelazimo još jedan brežuljak, spuštamo se u udolinu, a iza sebe čujemo: “O-hooojjj! Idemo, putkoooo”. Okrenuh se, o, kakav prizor, iz gustiša se pojavljuju naši drugari na biciklu, ali i konjska zaprega sa dva konja, gazdom i drvima na prikolici! Pa, kako sad to prepričati, da li vi to možete da zamislite, teško, zato krenite, krenite, iskusite nešto novo, drugačije, primamljivo, nešto što će vas oplemeniti i učiniti vas srećnim!

Gazda je konje ispregao i pozvao nas da se oprobamo u jahanju. Zemo je poziv prihvatio, uzjahao konja, mi smo navijali, fotkali, ma, šta smo radili, uživali, naravno! Vreme je da idemo dalje, naši su se drugari – rendžeri potrudili da nam otkriju neke od čarobnih predela Pešterske visoravni, zagolicali našu maštu i namamili nas na ponovni dolazak u njihov kraj. I zato, hvala im za sve! Hvala Golubu, Čiker-klubu, očigledno da su to oni za sve nas zaslužili!

Pred ulazom u grad sačekali smo dobrih sat vremena da se svi skupimo, jer maratonci koji su otišli po unapred određenoj trasi su se i pošteno namučili, “penjali nebu pod oblake”, kako mi je kasnije pričala Sneža, a sve je to i dosta dugo trajalo. I ja sam već poprilično umorna, mnogo je kilometara za nama, pregršt snažnih doživljaja, sve to učini da u jednom trenutku blago kloneš i shvatiš da je vreme za predah. U grad nas je uvela sjenička policija, deca su nam mahala, građani nas srdačno pozdravljali. Smeštaj smo brzo pronašli, usledila je večera, pa žurka. Uveliko je pala noć nad Sjenicom, a nama se bliži i treći dan maratona. Idemo dalje.