»Ne idi opet na te stepenice, tu predveče sa Kalvarije silaze psi-lutalice i skupljaju se u podnožju, može biti veoma opasno!«

Svojevremeno, a ima tome i dvadesetak godina, prolazeći zemunskom ulicom Tošin Bunar često mi je pogled skretao naviše, »penjao se» strmim kamenim stepenicama, koje su, gledajući izdaleka, vodile nigde. To nigde me je strašno privlačilo i zamišljala sam neki plato ni na nebu ni na zemlji. U to vreme još uvek sam samo maštala o planinama i o mom planinarenju, pa su mi i ove stepenice ličile na put ka ostvarenju mojih želja.

Penjući se stepenik po stepenik, a ima ih 128, i razmišljajući o njima kao o savladavanju brojnih životnih prepreka, a na odmorištima između ima i opuštanja pa i zabušavanja, eto, idući tako nagore, išla sam prema nekom svom zamišljenom cilju. Sa svakim korakom budile su se i nove emocije, okupirale bi me misli koje bi se u tom momentu ko zna odakle sve javljale.

Penjem se dalje, ulazim u neki novi trenutak; kako mi se dah ubrzava i vazduh oko mene jače struji tako se i moje misle bistre, a mašta se raspiruje. Sad sam baš srećna, i sve mi je lepše. Postepeno se nazire kraj penjanju i s nestrpljenjem iščekujem trenutak kada ću se zaustaviti, osvrnuti iza sebe, i pogledom obuhvatiti sve ono što sam netom prešla i od čega sam se odvojila. Ima tu svega: i dobrog i lošeg, ali kao da s ove visine sve drugačije izgleda – kao da ti Nešto govori: Možeš ti još, možeš i bolje, ima još stepenica koje ćeš preći, ima ih i koje vode u veće visine, ali nekima ćeš morati i da se spustiš, pa još više da siđeš, pa da se malo i zagubiš, ali da onda opet, možda čak i po nekom mraku tumarajući, poluobnevideo pipajući, ali izoštrenog sluha, nađeš novi izlaz i novi početak.

I prošle su silne godine i ja naiđoh na novinski natpis i priču o Kalvaricama, stepenicama koje spajaju Donji i Gornji Zemun, iz Tošinog Bunara vode na Kalvariju, lesni breg na 116 m. Pored Kalvarije, Zemun se diči i brdašcima Gardoš i Ćukovac, i svaki od njih nosi svoju priču. U stvari, to je niz veoma interesantnih priča kojima možemo da se vratimo daleko u prošlost ove beogradske opštine, koja je nekad bila grad za sebe.

Za sad, da se osvrnem na skorija dešavanja oko ovih stepenica. Prvo, kako sam se rešila te priče o psima-lutalicama? Taj strah je verovatno imao smisla, ali koliko smemo da se prepustimo strahovima, i kako da ih nadjačamo? Pomoć sam pronašla u razgovoru s mojim mlađim sinom, a njemu je u tom trenutku bilo nekih 8-9 godina i svakodnevno je na putu do škole prolazio pored čopora pasa-lutalica. Pitam ga da li ih se plaši, a Matija će: »Zašto bih se plašio pasa, pa oni su kao i ljudi?!« Matija sad ima 21 godinu, i dalje misli da se ljudi ne treba plašiti. A, ja sam onda naučila tek toliko da ne trebam da imam strah od pasa. Uglavnom, oni se više ovde i ne okupljaju, a najverovatnije su ih rasterala dešavanja oko Kalvarica, stepenica koje su sad postala atrakcija i kulturna oaza Zemuna.

Prvo sam od moje drugarice Bojane saznala za Zemunce-entuzijaste, na čelu s Nenadom Hegedišem, koji su po ugledu na neke od svetskih gradova poželeli da oslikaju ovih 128 stepenika i tako postignu više ciljeva: jedan od njih je da ovaj deo grada živne, da više ne bude tajna skrivena iza neobuzdano izdžikljalog šipražja, utonula u gomilu smeća, i praćena mnogim »sumnjivim« licima i radraženim psima. Samo Nenad zna kakva je bila njegova borba i koliko je truda, energije, ljubavi, upornosti, novaca, uloženo, ali rezultat znamo svi mi. Proći ovim stepenicama sada, nakon što su one naizmenično prefarbane u plavu i zelenu, zvanične boje Zemuna, i ispisane imenima njegovih zaslužnih građana, izaziva divljenje i radost.

Stepenice su od kamena, i, s obzirom da je u blizini i Dunav, mogu da budu i simbol planine, kako sam ih ja dugi niz godina i zamišljala. Po narodnom verovanju u kamenu se nalaze duhovi, a u kombinaciji s nebom kome nas ove kamene stepenice vode, zemljom koja ih okružuje, i čovekom koji njima hodi, pravi veoma specifičnu trijadu i smelo balansiranje energije u prirodi.

Sve što sam pročitala o projektu »Zemunci za stepenice« mnogo mi se dopalo i ta me je vrišteća energija očarala. U međuvremenu su se tu odigrale i brojne kulturne manifestacije: od izložbi fotografija, pa do dečijih predstava, a u planu su i sportske. Mnogi se moji prijatelji sportisti na ovim stepenicama kondiciono spremaju za napornu takmičarsku sezonu, pa sam, evo, i ja došla. Pozvala sam i Matiju; on me je prvo »glat« odbio, a posle me nazvao: »Jesi li ti na tim tvojim stepenicama?« Toliko sam pričala o Kalvaricama, da su sad postale i »one moje«. Eh, deca… Dođe i Matija, i nas dvoje haj’mo gore, divimo se svemu što je grupa mladih i vrednih ljudi uradila za svoj Zemun. Tu je i tabla na kojoj su kratke biografije svih onih čija su imena ispisana na stepenicima. Popeli smo se i na poslednji stepenik,  pogledom obuhvatili parkić koji se pred nama ljupko predstavio, a zatim se okrenuli i, zadivljeni prizorom koji smo ugledali, zastali: kao sklonjene od urnebesa svakodnevice, podalje od bučnog Tošinog Bunara, ušuškane među pitomim uličicama, starim kućama, ali i lepim novim vilama, odozgo pokrivene plavim nebom i beličastim oblacima, u vrtoglavom padu, proteže se svih 128 stepenika! Fenomenalan osećaj, zove na predavanje, na akciju, na opuštanje, na setno razmišljanje, na istoriju, na priče iz davnina… Sve to u ovoj neverovatnoj vezi, u Kalvaricama, koje poput kamenog mosta spajaju dva zemunska sveta! A, ja ću sad još malo da se zadržim na ovom gornjegradskom.

Otkud ime Kalvarija? Malo je sve to nejasno, ali, uzimajući u obzir poreklo i značenje reči „kalvarija“: breg sa raspećem, često i veštački napravljen, pritom i neke od informacija koje su nam na raspolaganju, mogući odgovor je da je ovde od kraja XVIII veka do prvih godina iza II svetskog rata bio katolički križni put, koji je u posleratnom periodu uništen. Deo tog križnog puta vodio je stepenicama koje se sa brda spuštaju prema ulici Prilaz, nekadašnjoj Jakuba Kuburovića. Za te stepenice istorija kaže da su većinom izrađene od nadgrobnih ploča sa groblja na kojem su sahranjivani nemački radnici zemunskog pograničnog karantina. Njihov posao je bio da pretražuju tovare za koje se sumnjalo da su zaraženi kugom, te su tako i sami obolevali od kuge, umirali i ovde sahranjivani. Priča je mnogo, dobro ih je i zapisati. A, da ne bi i ove naše današnje ostale „zaturene“ u sećanju i istoriji, postaraće se mnogi naši sugrađani.

Dug život je predodređen Kalvaricama, i u svojoj novoj mladosti ove stepenice neće ostati same: ideja je da se još neke od zemunskih stepenica obnove, ukrase, da li specijalnim pločicama, ili na neki drugi način, ali srcem i dušom svakako!

I, šta mi sad preostaje u mojih kondicionim pripremama za novu biciklističku i planinarsku sezonu? Barem 10 puta uz stepenice, niz stepenice, pa malo trčkaraj po parkiću, pa do obližnjeg Jelovca, pa ćemo do Oračke, dalje prema Dunavu, u potrazi za novim lesnim brdima i novim izazovima…