Zovu je i Zaštitnica ili Bogorodičina planina, a radi se o Devici, jednoj od četiri planine koje se uzdižu iznad sokobanjske regije. Nije toliko poznata kao Rtanj, Ozren i Bukovik, ali je vrlo atraktivna i puna priča koje joj daju posebnu draž. I legenda o poreklu imena Device je zanimljiva i nesvakidašnja, a kaže ovako: rešio Bog da siđe s neba na zemlju i preruši se u čobanina. Dok je čuvao ovce jako je ožedneo, ali nigde u blizini nije bilo izvora. U jednom trenutku pred njim se stvorilo sedam lepih devojaka koje su nosile korpe pune šumskih jagoda. Zamolio ih je da mu daju nekoliko jagodica, ali su ga one samo oholo pogledale i nastavile svoj put. Nakon nekog vremena naišla je još jedna devojka s korpom jagoda. Sporo se kretala, jedna joj je noga kraća, a na leđima joj grba. Videlo se da joj je korpa teška. Bog je i nju zamolio da mu da neku jagodicu, a ona mu je ponudila punu korpu, jer je htela da požuri i stigne svoje drugarice. Stari čobanin joj je rekao da će ih sigurno stići i da ne mora da žuri. Kada je devojka došla do njih, zatekao ju je strašan prizor: njene drugarice su, okamenjene, stajale posred puta. Istog trenutka se devojka prolepšala, vinula u nebo i naredila mu da pošalje munje i gromove i svuda po planini napravi pećine, jame i vrtače. Tako je, upravo po ovoj devojci, planina dobila ime – Devica. I zaista, Devica ima masivne naslage krečnjaka, prepuna je vrtača, škrapa, uvala i kraških jama. Deluje divlje, razigrano, i pitomo i goropadno. Možda otuda još jedan njen naziv – Divlja planina.

Najviši vrh Device je Čapljinac, na 1187 m nadmorske visine, a jedini jasno definisan i upadljiv vrh je Oštra čuka, na 1075 m. Plan je da se danas, 30.6.2024, grupa planinara predvođena vodičem Markom Nikolićem (PSD “Balkan”) popne na oba vrha i da uživa u lepoti ovog dela Istočne Srbije. Ali, … Da li će ići baš sve po planu? Ili su planovi tu da bi se menjali? Videćemo.

Na akciju smo krenuli od izletišta Lepterija iznad Sokobanje. Ovde sam već ranije bila i tada me se najviše dojmila stena koja dominira visoko iznad Moravice, na kojoj je priroda oslikala lik Bogorodice sa Isusom u naručju. Ovoj se steni pripisuju isceliteljske moći, zbog čega ovde mnogi dolaze da zapale sveću i poklone se Bogorodici. Mi ćemo produžiti pokraj Moravice bez svraćanja do stene, jer nam je dobar deo jutra “pojeo” put od Beograda, a već je prilično vruće i čini se da će dan biti prevreo. Čeka nas dosta uspona kroz šumu, sigurno će biti mnogo vlage jer je prethodnih dana bilo kiše, tako da ćemo stazu „krojiti“ usput, odnosno po potrebi menjati zacrtani plan.

Inače, kažu da ime Lepterija potiče od grčke reči – sloboda. Obližnje utvrđenje Sokograd je nastalo između IV i VI veka, na ostacima rimske tvrđave, a među tadašnjim robovima bilo je dosta Grka, koji su nedaleki proplanak nazvali – Slobodište.

Hitro se penjemo prema Sokogradu. Staza ide pored Moravice, a kako uspon biva intenzivniji, tako se odvajamo od reke. Sve vreme smo pod okriljem razlistanih krošnji koje nas savršeno štite od snažnih sunčevih zraka. Bez tog štita ostajemo kada smo izašli na plato s kojeg imamo savršen pogled na ostatke srednjovekovnog grada – Sokograda, podignutog na veoma nepristupačnom terenu, na stenama okruženim šumom. Grad se sastojao od dva nivoa – gornjeg i donjeg, a do ovih naših dana sačuvan je deo gornjeg grada – kula s puškarnicama i dve kule povezane bedemom sa otvorima za topove. Gospodar Sokograda živeo je u glavnoj kuli koja se nalazila u središtu grada, na teško dostupnom uzvišenju. Ostali stanovnici i robovi živeli su u donjem gradu, u blizini Moravice.

Nažalost, nema dovoljno vremena da produžimo do starih zidina, već ih gledamo s nekolilko vidikovaca. Potom skrećemo udesno, opet prema šumi: ta deonica je izvanredno atraktivna i zaista svi uživamo, najpre dok se penjemo, pa dok se spuštamo, sve prolazeći tik uz prelepe grandiozne stene. Povremeno zasmeta vlaga koja se pojačava sa svakim uzdahom šume koja se bori pod teretom velike vrućine. Ne marimo. Žedni smo, ali i za to smo se pripremili i u rancu poneli sve što treba, jer vode na stazi nema – Devica svu vodu provodi kroz planinu i puni jezera u svojoj utrobi, te dalje vodu izliva u reke.

 

Stižemo do vidikovca na Golemom kamenu, na 565 m n.v. (Inače, staze su odlično obeležene, a za to se pobrinulo PD „Oštra čuka“ iz Sokobanje!). Spremno skidamo rančeve s leđa i okupljamo se ispod nadstrešnice, oko drvenog stola, da se odmorimo u hladovini i nešto prezalogajimo. Razmenjujemo raznorazne zanimljive priče, pa smo se dotakli i teme – dijabetes i bavljenje sportom, s posebnim osvrtom na planinarenje. Mnogo smo dobrih primera čuli o tome kako uskladiti zdravstvene probleme s planinarenjem, ali i kako pomoću odgovarajuće ishrane sprečiti neke od mogućih problema. Usledilo je obavezno fotografisanje jer se s ovog vidikovca odlično vidi ceo sokobanjski kraj, te nastavljamo šetnju.

Ima dosta uspona, mnogo šume, zelenila, zemlje i kamenja. Ima i insekata, raznoraznih bubica znanih i neznanih. Prelazeći preko prostrane livade uživamo u bezbroj cvetova različitih boja i mirisa, u visokoj travi i leptirima. Šire svoja krila prirodom oslikana, pa ih naglo skupe i kriju se između dve vlati. Prelepa igra. Igramo se i mi, smejemo se, trčimo za leptirićima, zovemo ih na zajednički ples. Prelep je ovo dan, razigran, šaren, mirisan… Uživamo..

Vreme odmiče, naše kretanje je prilično sporo zbog velike vrućine i vlage, ali i zbog želje za relaksom, za nežurbom.. Zbog svega toga odluka je da danas ne izlazimo na najviši vrh, Čapljinac, već produžimo do Oštre čuke. Prolazimo kroz gusti šumarak, izbijamo na stenoviti greben, snalazimo se nekako na razbacanom kamenju i – konačno izlazimo na 1075 m, na Oštru čuku! Prelep vrh, strmo odsečen sa tri strane, pitomiji i pristupačniji sa četvrte, dočekao nas je poput kamenog gnezda i ušuškao nas koliko je kao takav mogao, jer – na prvi je pogled grub, oštar i odbojan. Ali, ne! Spretno smo se smestili među kamenje kao da su najudobniji jastuci, našli smo čak i malo hlada. Tu smo se upoznali sa Zoranom Stojkovićem iz obližnjeg sela Jezero, koji je dobar deo svog života posvetio Devici, istraživanju brojnih priča i legendi o ovim krajevima, koje nam je nadahnuto pripovedao. Zoran je krčio staze po Devici, a i dan-danas se trudi da ih održava, uprkos poodmaklim životnim godinama. I sada mu je u ruci sekira. Kaže nam da uvek treba neko da nosi sekiru ili velike makaze kojima će da seče izdžikljalo granje i tako održava staze prohodnim.

Ostali bi mi još sa Zoranom, ali vreme nemoljivo teče, a plan je da odemo do vodopada Ripaljka i obiđemo još neke znamenitosti sokobanjskog kraja. Zato se spuštamo zemljanom stazicom i izlazimo do širokih livada nedaleko od izletišta Vlasina, na prevoju između Device i Ozrena. Ovo su moje šume, reče nam Zoran ponosno. Dođite kad poželite da čujete još priča o ovim krajevima, živim u blizini, javite se… Naš nas prevoz čeka, pozdravljamo se sa Zoranom i ulazimo u završnicu dana. Čeka nas Ripaljka, i još mnogo toga. Čarobna je Srbija. Idemo dalje, naravno…