Nisu moji snovi, nije prizor iz mašte: ja sam na Tibetu! U stvari, ja sam na hercegovačkom (evropskom) Tibetu, jer baš tako zovu prostranu visoravan Morine na koju smo se iskrcali. I, nismo “pali s Marsa”, nismo Tibetanci, nismo… Nas dvadesetak smo planinari, vođeni vodičem Vladom Radivojevićem, hladnog oktobarskog jutra pristigli iz Beograda. Celu noć smo putovali, prešli granicu, ušli u Hercegovinu, i u ranim jutarnjim časovima kombijem došli do mesta odakle krećemo u novu planinsku avanturu. Naš današnji cilj je planina Crvanj i najviši vrh Zimomor na 1920 mnv (“videćete i sami zašto se zove Zimomor” – proročanske su reči našeg vodiča).

Uskim makadamskim, dobro utabanim puteljkom, vozimo se preko morinske površi, i već smo na nadmorskoj visini od preko 1000 metara. Stižemo do jednog zgodnog proširenja i tu se iskrcavamo. Jutro je sunčano, ali po izlasku iz kombija “sasekao” nas je snažan, ledeni vetar. Oko nas je čistina, vetar “briše” sa svih strana, malo smo i iznenađeni, neprijatno, dakako, ali računamo da ćemo zamaći negde među brežuljke pa će i vetar biti podnošljiviji.

Ovo je Hercegovina. Moj otac je Hercegovac i dolazak u ove krajeve za mene je vrlo značajan. Trideset godina nisam ovamo dolazila, tata je sve stariji, teže se kreće, i ovo će biti moj način da ga približim rodnoj grudi. On ne zna za moje planove, i biće to veliko iznenađenje kad se na kraju vikenda javim njemu i mami. Jedva čekam da vidim njihova lica, da čujem njihov glas… Ali, polako. Sad da se dobro opremimo, jakna, kapa, rukavice, pa da krenemo u novi doživljaj.

Morine su stočarski kraj. Nekada davno, u predturska vremena, Crvanj je bio u vlasništvu humnjačkih Hrvata – hrvatskih porodica iz Donje Hercegovine. Oni su se bavili planištarenjem – pokretnim stočarstvom, i tako su u ovom kraju nastala brojna katunska naselja. I mi smo vrlo brzo naišli na prve stočarske nastambe okružene niskom vegetacijom, a u zaleđini im uzvišenja ispresecana kamenom u nizu.

Vetar nas zanosi, ali ko mari za to. Stižemo do nekropole stećaka (“grad mrtvih”) nastalih u XIV i XV veku, i lokaliteta poznatog pod imenom Svatovsko groblje. Tu je i info-tabla koja obiluje podacima, i saznajemo kako je ovo mesto dobilo ime. Ako je za verovati, ovde su krajem XVIII veka, tačnije 1796. godine, od velike hladnoće nastradali svatovi! Priča je slična mnogim nesrećnim ljubavnim: u prelepu Umiju, ćerku bega Čengića, zaljubio se mladi beg Ljubović iz Odžaka, ali i beg Lakišić iz Mostara. Umija je zavolela Ljubovića, ali otac ju je dao za imućnijeg Lakišića. Kada su svatovi išli preko Morina, sačekalo ih je orkansko nevreme, mećava, snažan vetar, smetovi “i nezapamćena studen koja probija kosti i mrzne srce u junaka”. Konji su u snegu propadali i ginuli, svatovi su se smrzli, a Umija uspela da se spasi i dođe do bega Ljubovića. Živela je još tri dana i umrla od posledica smrzavanja. Pretpostavlja se da se nesrećni događaj desio na mestu gde su stećci, a svatovi su sahranjeni otprilike 600 metara dalje.

Mi idemo dalje, i sve nam je lepše. Staza nas vodi preko dolova, preko krševitog terena, pored vrtača. Lagano se penjemo, pa se spuštamo preko blagih udolina. U daljini vidimo konje sa samarima; uz njih su gazde, dva brata iz Foče, koji su ovde došli da beru islandski lišaj, biljku koja se koristi u tradicionalnoj medicini kao lek od mnogih bolesti. Pošto ne podnosi zagađen vazduh, znamo da je na mestima gde islandski lišaj raste vazduh čist. Malo smo popričali s braćom, bilo im je drago što smo se sreli, a nama je bila zanimljiva priča o njihovom životu, kao i njihovi predivni konji s kojima prelaze teške planinske terene i dele svoju svakodnevicu.

I opet se penjemo, pa se spuštamo, pa pauza u zavetrini, pa pokušavamo da pogledom obuhvatimo raskošne pašnjake. I opet stećci, pa kamen, trava, pa žuto prelazi u braonkasto i narandžasto, pa.. Pred nama je vrh Veliki Lisac, i mada nije bilo planirano da se i na taj vrh popnemo, predomislili smo se i ipak krenuli. Trava je tu prilično visoka, a u travi brojne prirodne začkoljice: ili zapnemo za veći busen, ili propadnemo u rupu u zemlji, ili se spotaknemo o dobro skriven kamen. Ipak, ništa nam ne smeta, prilagođavamo se, zadovoljni smo, uživamo. Vetar i opet poprilično duva, na samom vrhu pogotovo, pa se i nismo dugo zadržavali, već ubrzo krenuli u spust. Potrajalo je to, i bilo je vrlo dinamično i zahtevno.

Idemo dalje prema Zimomoru, najvišem vrhu Crvnja, na 1920 mnv. Kažu da je ime dobio zato što “sve živo mori: zimi hladnoćom, ljeti vrućinom”. Vrh je zaravnjen, posut znatnom količinom drobljenog kamena – vapnenca; obeležen je naslaganim kamenjem i žutom limenom kutijom. Sa vrha se pruža predivan pogled na okolne planine: Velež, Prenj, Treskavicu, Maglič, Volujak. Vetrovi neprijatno udaraju sa svih strana, zvuk je prodoran, i nakon fotografisanja brzo krećemo u spust.

Sve je do izlaska na Zimomor bilo predivno. Ali, niko od nas nije mogao da zamisli da nas najlepši prizori čekaju, u stvari, baš pri spustu! Kao da smo na nekoj drugoj planeti! Ali, kojoj to drugoj planeti, kad ne znamo skoro ništa ni o ovoj našoj; kako onda znamo da nismo na Zemlji, nego smo… Pa, gde smo… Neverovatno… Uzdasi su se čuli sa svih strana planine, bezgranično smo uživali u svakom kamenu, njegovom belilu, u travki, udolini, vrtači, ponorima, pećini. Za jedan ponor kažu da su tu kradljivci bacali jaganjce koje bi ukrali od pastira, a njihovi bi ortaci jaganjce dočekivali u Blagaju na izvoru Bune, nakon što bi plovili preko 50 km… Snalažljivo, nema šta!

I po malo sam već umorna, osećam “u nogama” noć provedenu u putu, bez sna… I, kad sam primetila da već razmišljam o sutrašnjem usponu na Velež, znala sam da je blizu završetak ovog dana, da nas naš vozač Luka već čeka na dogovorenom mestu, da ćemo se ubrzo smestiti u Nevesinju, da… I možda da se uštinem, da se zapitam, a i nije me sramota, da li sam ja to zaista u Hercegovini?! Da, da, daaaa!… Jesam… To sam želela… To sam čekala.. Stigla sam, tu sam, strpiću se, još se neću javljati tati, neka misli da sam negde “na nekoj biciklijadi”, kako on zove moje vikend-biciklističke planinske avanture po Srbiji. I moja su deca dobila “instrukcije” da je mama tu negde… Samo što nije došla kući… U stvari, već sam kući. Hercegovina je moja druga kuća. Ovde sam mnoge raspuste provela, prve blavore I poskoke upoznala, vrelinu hercegovačkog kamena dobro zapamtila. I najlepše urmašice jela. Ovde sam se i zaljubljivala. Bilo je to lepo i bezbrižno odrastanje. Kako da tu bezbrižnost makar malo prenesem u ovo vreme.. Probaću.. A, mi se vidimo i sutra.