Da nije mnogo daleko od Beograda, da je lepo i atraktivno, da ima i more, koralne grebene i morske pužiće… Mnogo tražimo, ma gde to ima?! Pa, recimo da je bilo nekada davno, kada je Panonsko more menjalo oblik i u Istočnoj Srbiji nadiralo kroz Karpatske planine do Donjeg Milanovca, dolinom Mlave do Petrovca, i uz Donji Timok.

Zanimljiva su to bila vremena, i mogli bi ih do u beskraj istraživati: kakav li je život tada bio, u kom obliku, kakav biljni svet, i tome slično; ali, mi sad imamo drugu misiju: prolazimo kroz Petrovac na Mlavi, i idemo još nekih 14 km, sve do Ćovdina. U malom braničevskom selu pronalazimo mesto za parking preko puta prodavnice i kafane, dakle, u srcu sela, i pripremamo se za MTB-vožnju. Jutro septembarsko, toplo, sunčano, dan k’o izmišljen za magiju i bele čini homoljskog kraja. Ima nas četvoro; meni je ovo treći dolazak u ove krajeve, a mojim drugarima prvi. Želja mi je da sve lepo što sam im pričala o Ćovdinu, Krilašu, Gospodarevoj steni, i lično dožive.

 

Izlazimo iz pitomog, ušuškanog sela, i odmah krećemo u uspon. Vozimo šumskim makadamskim putem koji je značajno proširen, jer se, na našu žalost, priprema za asfaltiranje. Šuma je prilično raskrčena, i nema onog hlada koji smo priželjkivali. Ipak, dobro napredujemo, a prvu pauzu pravimo ispred lovačke kućice na nekom petom-šestom kilometru uspona. Kućica je s leve strane puta, uvučena u šumu, u debeloj hladovini. Malo da predahnemo, pa ćemo dalje. Tu nas zatiče sedi gospodin u zelenom odelu i gumenim čizmama. Preko ramena mu torbuljak sa užinom, u ruci štap, a u stopu ga prati verni Džeki. “Ko ste, odakle ste, gde ste krenuli, čime se bavite, znate li kako je ova kuća dospela ovde, ..?” I mi tako krenuli da odgovaramo, sve po spisku. A, saznali smo da je u selu živela porodica sumnjivog morala, roditelji pomrli, deca porasla, međusobno se žestoko i bolno svađala, i na kraju su kuću prodali lovcima, koji su je preneli u ovu šumicu. Zahvalni za informaciju više, pozdravljamo se s finim gospodinom, i nastavljamo naš put.

 

I dalje se penjemo, sad dolazimo do raskrnice, skrećemo u levo, a u susret nam dolazi džip. Vozač zaustavlja vozilo, kroz prozor izbacuje glavu i lakat leve ruke: “Ko ste, odakle ste, gde ste krenuli, čime se bavite, ..?” I opet malo zastali, popričali, pa idemo dalje. Sve je veća vrućina, pod otvorenim smo nebom, pored puta je od jarkog sunca isušeno bilje i nisko rastinje, a makadam pršti pod točkovima.

Stižemo konačno i na vrh Krilaša, Veliki vrh na 670 mnv, pa se “izvrnuli” preko livade odakle se pruža fantastičan pogled na homoljska sela, na Vukan i Ježevac. Vidljivost je odlična, ali vetra nema, pa nema ni paraglajderista, koji inače ovu livadu koriste za zaletište. Nakon sat i kusur vremena jedva se nekako odvojismo od mekog travnatog tepiha, pokupili činijice od preostale užine, pa da se ide dalje.

 

Sad se spuštamo s Krilaša, praši na sve strane, nastavljamo makadamskim putem, pa prelazimo na zemljani. Crvena zemlja, dobro utabana, vijugav put, traktor koji nam ide u susret i zaustavlja se tik pored naših točkova: “Ko ste, odakle ste, gde ste krenuli, čime se bavite,..”?

Krošnje drveća koristimo da predahnemo od vrućine i “bacimo” pogled na navigaciju. Na usponima se pošteno znojimo, ali je usledila i nagrada: perfektan spust do sela Bliznak. Zastajemo kod jedne kapije, zovemo domaćina, možemo li da sipamo vode, može, naravno, a ko ste, odakle ste, gde ste krenuli, …

Još malo spusta, pa smo u centru sela. Tu smo se nešto “zapetljali” oko treka, pa nas video čovek iz kola, pa nam prišao, pa pita – ko ste, odakle ste, gde ste krenuli, pa jeste li baš iz Beograda, pa..

Snašli smo se bez problema, prešli mostić i Bliznačku reku, i krenuli u najlepši deo dana. Vozimo kroz šumu, put je izuzetno loš, razrovan, nama to ne smeta, ali u susret nam ide auto valjevske registracije; muče se i auto i vozač, pa zastaju pored nas. Nismo čekali da čujemo ona čuvena pitanja, već smo sad mi pitali mlađanog vozača koji ga đavo navodi da ide ovim putem, i gde je krenuo. Hoće, kaže, na Gospodarevu stenu, zna da je tu negde, na izlazu iz šume, ali ne zna na koju stranu treba da ide. Ma, čoveče, mani se te egzibicije ako želiš istim ovim kolima i da se vratiš kući, već ili nastavi pešice, ili napravi krug, pa s druge strane priđi steni. Tako smo ga nekako posavetovali, i zašli još dublje u šumu, i u još teži deo uspona. Na izlazu iz šume vozimo uskim zemljanim putićima pored njiva, i nailazimo na deo pod peskom. Morski pesak, pun školjkica i pužića – tako se barem meni “prikazalo”. A u pesku skoro pa “zaglavljen” crveni auto. Na vozačevom mestu sedi mlada žena, blago omamljena od velike vrućine. Darko se naginje nad otvoreni prozor: Ko ste, odakle ste, zašto ste… Devojka je iz Novog Sada, i čeka ekipu koja je otišla do Gospodareve stene na foto-sešn. Sad ćemo mi da ih požurimo, nema smisla da ih dugo čeka na ovoj vrućini…

Stižemo do šumice, to je ta čarobna šumica koju ceo dan iščekujem, i izlazimo na stene koje se nadvijaju nad ponorom. Na stenama je grupa Novosađana, ali oni su taman krenuli, glupo je da ih prijateljica i dalje čeka. Sa njima je naš poznanik Valjevac: uspeo je da priđe steni s druge strane, jedino što sad ne zna kako će da se vrati. Dan se primiče kraju, on od opreme ima cigarete i upaljač, nema vodu, nema jaknu, nema hranu, a i da ima… šta će mu. Ko to još nosi i opterećuje se time.

Objasnili smo mu kud i kako, ali podno stene je sipar, ni malo zgodan za kretanje nizbrdo. Pa, uberi neki štap, zabadaj pete gde ti je zgodno, malo proklizavaj, padaj, drži se i rukama i nogama, zubima ako treba, snađi se, šta da ti kažemo…

 

Sad je red na nas da se razbaškarimo, da menjamo poziciju, prelazimo sa stene na stenu, divimo se zanimljivim kaskadnim oblicima. Onu glavnu, impozantne veličine i oblika, zovu Gospodarev kamen (Lord’s stone), ali i Lazareva stena, po knezu Lazaru, srednjevekovnom srpskom vladaru, koji je, prema legendi, upravo ovde stajao, i odavde posmatrao svoju vojsku.

I mi smo poput male složne vojske, te smo shvatili da dan brzo odmiče, i da nam valja krenuti. Odlično smo raspoloženi, jako zadovoljni svime što smo doživeli. Vraćamo se kroz šumu, pa ponovo uranjamo u pesak, izlazimo na zemljani puteljak, pa preko makadama na asfaltni uspon, sve do farme koza “Bela Reka”. Farmu zaobilazimo, tu je sad uspon malo žešći, ali savladavamo i to, pogotovo što znamo da nam sledi makadamski spust skroz do Ćovdina. Na žalost, propustili smo da skrenemo u Etno domaćinstvo Milanović, jer smo procenili da bi nas to sigurno uvelo u noć. Kako i zašto? Paaa, zato što kod Milanovića uvek pijemo odlično homoljsko pivo i posle nam bude malo teže da se pokrenemo, pa još malo teže da vozimo….. I tako…

Sišli smo u Ćovdin, vrućina polako jenjava, sad ćemo da se presvučemo i da krenemo kući, ali pre toga nešto što se u Ćovdinu ne propušta – sladoled sa motokultivatora!! Tačnije rečeno, ispod ogromnog drveta u centru sela parkiran je motokultivator, na kojem je frižider sa sladoledom. I priđoh da naručim tri-četiri-pet kugli sladoleda, majstor s kašikom raspoloženo čeka da smislim koju ću kombinaciju, pa usput pita: “Ko ste, odakle ste, čime se bavite, … Ma, nije ni važno, pozovite drugare bicikliste, Kuća časti”!

Eto, tako je to u Ćovdinu i okolini. I, baš kao u rečima oca Tadeja: Ako su ti misli čiste, svetle i zdrave, sve što radiš biće blagosloveno. Pazi na svoje misli!

Čuvajte se, drugari, ostanite u dobrom zdravlju, pa se družimo i opet. Pozdrav svima!