Nisam baš sigurna da li je iznenađenje, da se Čiker MTB maraton 2017. vozi osam dana, a ne kao dosadašnjih šest, za mene, u prvom trenutku, bilo dobro ili ne. Čini mi se da sam se malo štrecnula, i rekla: “Uuuuhh”. Ipak, naučila sam da više sebi ne postavljam pitanja “Da li ja to mogu?”, već “Kako to da izvedem?”. Još od one godine kad sam prvi put išla na prvu jaču i mnogokilometarsku brdsku vožnju, i kad mi je pok. Čeda rekao: “Kako znaš da ne možeš, ako nisi probala?!”, e, od tada se moj pristup nepoznatim situacijama uveliko promenio. “Nepoznato? Pa, šta?! Sad ćete da se upoznate!”. Naravno, dileme da li da idem na maraton ili ne, nije bilo. Jedva sam dočekala trenutak pakovanja. Istina da nisam mogla da zatvorim kofer, pa je Goran morao da, po ko zna koji put, bude glas razuma. Ali, lako je njemu. On se pre svakog maratona ošiša do glave. Ne treba mu ni fen, ni četka za feniranje, ni svi oni specijalni šamponi i balzami za negu kose, iscrpljujuće izložene suncu… Čovek sebi pojednostavio život, a ja se neprekidno otimam: nabaci nekoliko rezervnih guma, flekice, lepak, pumpu, i još po neki deo za bicikl, čeonu lampu, dva para patika, nekoliko majica i šorceva. On spakovan. A, ja? Uz zelenu majicu odgovarajuće čarapice i mašna za kosu. To za prvi dan. Pa onda ide drugi. Narandžasti. Treći je crveni. I sve tako…

A, da vidimo sad i trekove. Nešto ovo mnoooogo kilometara! Sležem ramenima. Kud’ svi, tud’ i ja. Znam da me neće ostaviti. Bilo bi im žao, ko bi im zvoNcao.

Krenuli tako iz Beograda za Kraljevo, na startnu poziciju. U kolima smo nas troje, Goran, Milanče i ja. Auto natovaren. Ne znam koje je snage motor, koliko ima konja, ali znam da je moj deda svojevremeno imao par rasnih volova koje je uprezao i koji su ga slušali, vukli veliki teret, i vodili ga svuda gde je trebalo. Neretko, pričao mi je tako moj deda Dragoljub, umoran, a možda nekad i prevaren od koje čašice domaće ljute, zaspi, a volovi sami idu šumskim i seoskim putevima, skreću na pravom mestu, kapiju nikad ne promaše. 

Tako i mi sada kapiju promašili nismo, “Opel” nas vodi pravo u dvorište škole gde se svake godine okupljamo i parkiramo naše limene ljubimce, koji nas posle verno čekaju sve dok se ne vratimo sa Čiker-maratonskih dana.

Susret s dragim prijateljima je uvek srdačan i svi jedva čekamo da krenemo u novu avanturu. Mnogo je i nepoznatog sveta, i muškog i ženskog, i to mi se baš dopalo. Sigurno je tu i neko ko će mi do kraja maratona postati izuzetno drag i bez kojeg neću moći da zamislim koliko sledeću Čiker MTB priču. Već se, i pre starta, radujem Tom Nekom, priželjkujem nova lepa poznanstva i druženja.

Nakon svečane večere i tehničkih podataka koje smo dobili od organizatora, raštrkali smo se po spavaonicama, kako je ko bio smešten, i krenuli kroz san u susret novom danu.

Nedelja, 25. jun 2017., prvi dan maratona, osvanula je vrela. Okupljanje, fotkanje i polazak u 8 sati. Ovde se nikad nije postavljalo pitanje kašnjenja nas maratonaca. Znamo za red: disciplina i poštovanje su ovde i te kako važni. Naša kompletna oprema je već ranom zorom smeštena u kamion-logistiku, a za sebe ćemo se već pobrinuti. Od starta krećemo u penjanje, dugo nekih 30ak kilometara. Ovaj, prvi dan, obično bude uvodni za dalja dešavanja, i sve jače i duže deonice.

Sunce nemilice prži i na nekom 22om kilometru stajem da navučem bele rukave i tako se zaštitim. Bi mi simpatično kad mi je prišao nepoznati mtb vozač i pitao me da li imam problema kad sam “već” na 22om kilometru stala… Uh.. Pa, da, imam problem da shvatim da je to neki problem. E, bi mi baš smešno. Već nakon dva-tri km stigli smo do Kaone, gde je bila pauza za užinu. Dobar sendvič, okrepljujući sok, i idemo dalje.

Nikakav spektakl nije bio, sve do Guče, naše krajnje destinacije za taj dan. Tokom vožnje, maratonci su uglavnom bili zabavljeni savladavanjem nesnosne vrućine. Važno je bilo da imamo dovoljno vode, a dobrodošlo je i nekoliko malinjaka koje nikako nismo smeli da propustimo. Prijalo mi je i što su mi se u nekoliko navrata pridružili potpuno nepoznati vozači, uljudno se predstavili, ko su, odakle su, neko bi vreme tako vozili zajedno i divanili, a zatim bi se u nekom trenutku razdvojili.

U Guči nikad nisam bila, a, neminovno, ime ove varošice u dragačevskom kraju svi vezujemo za Sabor trubača, koji se svake godine u avgustu ovde održava. Na centralnom trgu je impozantan Spomenik trubaču. Stojim na stepeniku podno Spomenika i gledam u ruke virtuoza s trubom. Ne znam da li da se nasmejem kad sam u sećanje prizvala slike s prošlih Sabora, gde se pijani posetitelji penju na leđa i glavu trubača, i tako, kako sami kažu “dižu atmosferu”. Malo sam ljubomorna. I ja bih to da pokušam, ne da se napijem, već da se nekome popnem na glavu. Ali me frka.

Atmosfera u motelu u kojem smo smešteni je odlična, imamo dovoljno vremena da se opustimo, upoznamo, i pripremimo za drugi dan vožnje. Sitniji, a bogme, i krupniji, teži kvarovi, su otklonjeni. Naravno, ne sami od sebe! Ovde se svi zaista trude da pomognu jedni drugima, bezrezervna podrška, i to konkretna, je sveprisutna. Interes svakog od nas je i interes cele grupe, i to će nas voditi svih osam dana maratona.

Goran i ja smo još malo prošetali pred odlazak na počinak, i posetili naše prijatelje koji su kampovali. Ranije je bilo obavezno da za maraton pripremiš i poneseš šator, vreću za spavanje i podlošku. Predeli kojima smo prolazi bili su dosta suroviji i nije uvek bilo sigurno da li ćemo imati i drugi smeštaj osim šatora. Ipak, organizatori bi se obavezno i dopunski potrudili i nikada se nije desilo da oni koji ne žele da kampuju ne dobiju šansu da spavaju u zidanom objektu. Sada je dosta drugačije, mnogo je više maratonaca, i mnogo se detaljnije pristupa kompletnoj organizaciji. Ove godine smo imali mogućnost da “on line” rezervišemo mesta u ponuđenim smeštajima, i to se pokazalo kao odlično rešenje. 

Sutra ćemo na Zlatibor. A, dotle, neka nas prate stihovi pesnika Branka V. Radičevića: “Sviraj trubo, svirala zadugo – za veselje i nizašta drugo”!