Sretnem juče mog druga Simu. U stvari, prvi je on mene primetio i grohotom se nasmejao: “Pa, ti si stalno u nekom drugom svetu, reci iskreno dokle si sad stigla, pošto si ovde, u Glavnoj ulici u Zemunu, samo fizički!” Ma, kažem ja, tek dođoh sa Čiker maratona, nema mi kud’ sad, već da sam ovde. A, istina je da mi misli i duh ne miruju, i da se stalno vraćam na te Čiker-maratonske trenutke. Trenutke, kažem, jao, koliko ih je bilo, i kako su bili moćni! Nisu to “samo” Čiker-dani, to je jedan potpuno izdvojen život, knjiga koja će se dugo pisati, dugo da se ne bi nešto propustilo… I setih se kako sam, negde je to bilo u gimnazijskim danima, na času likovnog imala zadatak da opišem šolju. “Opišite ovu šolju što usamljena stoji na stolu”, reče profesorka, a mi svi u čudu – kako se opisuje šolja a da to bude sasvim solidan pismeni rad?! Ma, sad ću i oko šolje da se bakćem, sad ćete da vidite, te ja ispisah neke tri-četiri strane. Sve o toj šolji. Priđoh joj i s leve i s desne, i od napred, i…. Vidim, svi se oko mene čude, preznojavaju, jedva nažvrljali nekoliko šturih rečenica. Posle me pitaju: “O čemu si, majke ti, imala toliko da pišeš?!” Pa, eto, ako sam o šolji imala toliko da kažem, nije teško zamisliti koliko tek mogu o Čikeru! A, bilo je tih šolja: i punih, i praznih, i polupunih, i polupanih, izgrebanih, okrnjenih, rashlađenih, orošenih znojom, zamagljenih, prepunjenih; prelivalo se preko šumskih proplanaka, grebalo nas trnovito granje, izlivale se rečice, bujice su išle prema nama dok smo hrabro nastavljali svoj put. Jer, nije to samo Čiker-put. Moglo bi se reći da je sve ovo što smo doživeli za 8 dana pedalanja na neki način i naš Put Života.

A, Sima se smejulji, mnogo toga vidi u mom odsutnom pogledu. Nisam ja, Simo, baš toliko “otputovala” da ne bih primetila koliko si se zapustio: danima se nisi obrijao, kosa ti raščupana – odavno vapi za dobrim šišanjem, zulufi nakostrešeni, sede dlačice izviruju iz ušiju i nosa. Košulju i nesvesno natežeš preko ruba pantalona, možda ti se skratila u veš-mašini, a možda ti je tvoja nova devojka pogrešnu veličinu izabrala. Slučajno? Odavno sam prestala da verujem u slučajnosti. Da, primetila sam da otkad si s Martom sve dublje toneš i umesto da te novo zajedništvo jača i čini da blistaš, da te sprema za nove životne izazove, ti kao da od života odstupaš… Nisam sigurna da je baš sada trenutak da ti sve to kažem, pa i neću. U stvari, hoću, ali na jedan potpuno drugačiji način. Simo, ispričaću ti kako se zajedništvo neguje i kako parovi jačaju na Čiker-način!

Dakle, Čiker mtb maraton 2018, sportsko-turistička manifestacija koja se ove godine održala VII put, a moj VI uzastopni, i koja uspešno propagira biciklizam, povezuje Srbiju i Crnu Goru i promoviše njihove kulturne i turističke znamenitosti, startovala je u nedelju 24. juna 2018. sa centralnog gradskog trga u Kraljevu. Zaštitni znak Kraljeva, Trg srpskih ratnika, svake nam godine “prepusti” svoj plato kružnog oblika i nekako se i mi osećamo borbeno i spremno za naše bajkerske poduhvate dok se fotografišemo pored spomenika srpskom junaku, od milošte nazvanom “Milutin”. Spomenik, saznali smo, ima i funkciju sunčanog sata: vrh vojnikovog barjaka baca senku na brojeve koji su obeleženi na trgu. Sve je puno simbolike i složene istorije, i, ko zna, možda i mi našim sportskim poduhvatima dodamo barem jednu kockicu u taj mozaik.

Na startu nas je oko 130, možda i više, nisam sigurna, ali ono što je bilo baš uočljivo je mnogo više dama nego i jednu godinu do sada. Kažem ja, damski biciklizam je u modi: to je ona moda koja će zauzeti svoje mesto i s vremenom sve više dobijati na vrednosti i specifičnom značaju. Zapamtite ovo, za sada samo začetak teme, a ciljevi su nam veliki i dostići ćemo ih na naš, damski način. Strpljivo, ljupko, uporno, zdravo i snažno.

Krenuli smo u prvi maratonski dan, do Guče, pa u drugi, do Zlatibora, u treći do Zlatara, dalje na Kamenu Goru, Žabljak, Vučje, Podgoricu, sve do osmog dana i Ulcinja. Kako su se kilometri nizali i vreme odmicalo, tako su se i nove vrednosti pokazale: parovi! Devojka i mladić, žena i muž – kako god, Simo, ali oni su jedno drugo hrabrili, jačali, činili da im bude lepše, da prijatne trenutke pretvore u veliku radost, da loše situacije zajedno prevaziđu i učine ih podnošljivijim i da ih brže i što bezbolnije prođu. To je, Simo, zajedništvo, i kada sve završi da blistaju od sreće i zadovoljstva, da su ponosni jedno na drugo, da se izmešaju s ostalima i prepoznaju i na daljinu, i ne dodirujući se, ali šireći energiju ljubavi i zadovoljstva na neki njihov način! I svaki sledeći Čiker, i svaki izazov koji te u životu čeka, lepši će i lakši biti s onim ko te podržava, ko radi za tvoje dobro, jer je time i njegova sreća veća. Da uživaš u pevnom glasu žene pored sebe, da se prepoznaješ u iskri njenog pogleda, da ti ona masira umorna stopala i traži po radnjama tvoj omiljeni sladoled od vanile s prelivom od maline, da joj neguješ ogrebotine od pada s bicikla, mažeš Šaljićevom mašću opekotine od sunca na mestima gde biciklistički šorc nogu nije prekrio. To ti Simo želim. I kada to shvatiš biće i meni draže da te sretnem s novim plamenom u duši i srcem koje poskakuje od srećne ljubavi… Izvini, Simo, ovo je samo moj način da ti kažem koliko te volim i poštujem i koliko verujem u tebe.

A, o Čiker-maratonu ćemo još mnogo pričati: o ljudima koji su ga organizovali, o RTS ekipi koja ga je svih dana pratila, o podršci koju smo od prijatelja, familije, pa čak i nepoznatih ljudi dobijali, pogotovo u danima gde nas vremenske prilike ni malo nisu štedele… I, na kraju, o nama maratoncima, koji smo svojim zalaganjem, upornošću, međusobnim uvažanjem i podrškom, ljubavlju prema prirodi i sportu, težnjom za novim dostignućima, za pomeranjem mnogih do tada postavljenih granica, zaista i zaslužili da dodamo onaj kamenčić u mozaik istorije i sporta ovih naših dana. A, evo šta je rekao direktor Doma kulture u Prijepolju kad smo ušli da užinamo i malo se sklonimo od kiše, vetra i hladnoće: “Ovo je Dom kulture, niste se najavili – ne možete tu da budete!” Ja bih dodala: “Pa, kakva je to najava, direktore, potrebna za kulturu?! Zar je, direktore, ne prepoznaješ u našim očima, pokretima, našoj volji i snazi, našim rančevima punim doživljaja iz šuma i sa planina, mokrim patikama, kišnim kabanicama koje bi i te kako imale šta da ispričaju o našoj kulturi življenja?! Snaga je i kultura, dragi direktore, u ljudima. Ostaj ti nama u dobru zdravlju i veselju, ne mrdaj iz svoje fotelje, a mi demo dalje…