Pripreme su bile ozbiljne, ali i šaljive, tek toliko šaljive da unesu onu neophodnu dozu lepršavosti i opuštencije. Celo proleće smo skoro svaki vikend provodili u planini, vozili bicikl ili planinarili, a radnim danom povremeno uspevali da “odradimo” neku vožnju, barem 50-60 asfaltnih kilometara. Petnaestak dana pre starta II Čiker-MTB maratona krenulo je “odbrojavanje”, čak i pozitivna trema, pa je dobro došlo i malo smeha. Naime, na tavanu kuće nabasala sam na kompletnu opremu za hokej na ledu, pa sam pomislila da bi svi ti štitnici i specijalna kaciga mogli da mi budu od koristi u nekom od žešćih MTB-strmoglavih spustova na Čikeru. Ma, naravno, šala mala, a u stvari se to šalim na svoj račun; kako, zašto, … Evo, ovako je počelo:

Prethodne, 2013. godine, bio je moj prvi susret sa planinskim biciklizmom, ujedno i Čiker-MTB maratonom; dakle – moje “vatreno krštenje”. U kratkoj, šturoj najavi koju sam na jednom biciklističkom sajtu pročitala o toj manifestaciji, pisalo je da „to mogu bez problema da voze svi rekreativci”, a moj suprug je dodao: “Pa, to mogu i babe!” Meni to nije tako izgledalo, ali poznata je moja sumnjičavost, te sam pokušala da je potisnem, da svemu tome priđem drugačije, otvorenije, bez straha. I tako, poverovah. Pitate – kako je bilo? Ni malo lako, vrlo vrlo zahtevno i fizički i psihički, i kako god se sve setite da može da bude zahtevno. A tek vrtoglavi, tehnički zahtevni spustovi sa planine, niz strme livade visoke, mokre trave, sa prelascima preko potoka, preko blatnjavih šumskih staza, krupnog ili rastresitog makadama, … Uuuhhh… Ali, i te kako se isplatilo!! Opisala sam te dane, doživljaje, ljude, reke, jezera, planine, sela i gradove, vremenske prilike i neprilike, u nekoliko tekstova na ovom blogu, tako da sada idemo dalje.

Dođe i 22. jun 2014., i evo nas u Kraljevu, na startu III Čiker-MTB maratona, u organizaciji PBK “Čiker” iz Kraljeva. Na gradskom trgu je mnogo više biciklističkog sveta nego prethodne godine, a posebno me obradovalo što je više MTB-dama. Prošle godine boje Čikera „branile smo“ Irina i ja, a sada nas je 6! Pažnju mi je odmah privukla devojka sportske figure, odlučnog koraka, ponosnog držanja, nestašnih uvojaka i vedrog osmeha: „Ja sam Sneža“, jednostavno reče, a sve ostalo.. Paaaa, pokazaće vreme koliko ćemo se družiti i da li ćemo se i kako slagati. Ono što je bilo jasno na prvi pogled, a što izuzetno cenim kod ljudi, je…. E, pa, ne bih da odmah otkrijem sve o našem druženju. Polako, ima vremena. Biće još priče.

Tu su i naši drugari Nemci – Ana, Kristof, Peter i Gunnar. Ana i Kristof su „na privremenom radu“ u Beogradu, tako da se od ranije poznajemo sa nekih biciklističkih tura; ovaj put je društvo prošireno, jer su na maraton pozvali i dvojicu svojih prijatelja. Odlično!! A, ko je još danas ovde? Dosta drugara koje poznajemo od ranije, ali i dosta nepoznatog sveta. Ima nas šezdesetak, pa, da konačno krenemo u naš prvi Čiker-maratonski dan!

Krajnja destinacija nam je Ivanjica, baš kao i prošle godine. Velika je vrućina, okružuju nas šuma, brda i planinski vrhovi,  ali smo sve vreme izloženi nemilosrdnom suncu, zemljanim puteljcima i teškom praškastom makadamu. Hladovinu tu i tamo uhvatimo u nekom voćnjaku, a osvežavamo se u usputnim malinjacima. Ima i dosta ćumurana – neobičnih kupola sazidanih od opeke i blata, koje služe za proizvodnju ćumura. Bez dobrog ćumura nema ukusnog roštilja, a proces dobijanja ćumura je dugotrajan i veoma zanimljiv. Međutim, mi sada idemo dalje, pa i nemamo baš mnogo vremena da se tom pričom bavimo… Možda drugi put.

U Ivanjicu smo stigli dovoljno rano da, nakon podizanja kampa, odvojimo vreme i za obilazak gradića, i meni posebno interesantnog kamenog mosta koji spaja obale Moravice. Građen je po principu klinova, od klesanog kamena; tvrdi se da je u vezivni materijal za gradnju mosta utrošeno 30.000 jaja. Na jednom kamenu piše: “Ovaj most dovršen je 1906. godine. Rađen je dve godine o državnom trošku. Izradio preduzimač Blagoje Luković iz Ivanjice”. Most je zaštićen kao kulturno dobro od izuzetnog značaja. 

Još jedan specijalitet i utisak dana usledio je  u predvečerje, kada je naš drugar Veselin – Kuša pripemio smesu od dve litre mleka, desetak jaja, neznamtikoliko brašna, i na dva tiganja ubrzo ispekao mnogo mnogo palačinki. Filovali smo ih eurokremom i domaćim đemom od kajsija; bilo je samo važno da tolikom slatkoćom ne privučemo osice i pčelice, jer je Aca pred maraton već imao neželjeni susret sa pčelicama, koje su se potpisale na njegovom licu… I tako… Ivanjičko veče miriše na maline, na vrelinu leta, Moravicu, ali i na – palačinke! Odličan početak!