Još smo na kraljevačkom centralnom trgu. Sunce prži, ni malo ne liči na jutarnje. Sećate se, ovde sam da se pridružim Čiker MTB maratonu, koji se 2013. održava drugu godinu za redom. Dok sam se pripremala za ovu biciklističku manifestaciju, više sam razmišljala o tome kako će izgledati spavanje u šatoru, da li ću se susretati s noćnim nemanima koja sumanuto lete i zuje oko moje glave, ili nekim bljak gmizavcima koji se migolje tražeći način da se i oni malo privuku i ugreju… Da li se u šator ulazi puzeći, čučeći, kako izgleda kad se ujutro probudiš, piški ti se, i ne možeš slobodno da odbauljaš do toaleta kao da si kući ili u hotelskoj sobi, već prvo natakariš patike, pa preko rosne livade odlaziš do tamo nekog toaleta?.. Posle juriš gde je voda, da se na spoljnoj česmi s dva prsta malo umiješ, tek toliko da progledaš i osposobiš se za kuvanje kafe…

Dakle, više sam razmišljala o svemu tome što do tada nisam iskusila, nego o samoj vožnji. Fizički sam bila sasvim korektno pripremljena, iza mene je bio solidan broj jakih drumskih deonica, navikla sam već i na vrućine, bolove u kolenu, na raznorazna trpljenja. Ono što nisam znala je kako će sve to izgledati u šumi i planini, ali van druma, pogotovo na strmim nizbrdicama, u blatu, kaljuži, u polju koprive do struka. Onda još, srećom, nisam ni znala za čuvene kolotrage, koji su mi kasnije najviše uterivali strah u kosti. Susreti s novim, nepoznatim, nekad ti se učine kao nepremostiva prepreka za napredovanje.

I, kao što već rekoh, trebalo je ovo da bude, po Goranovim rečima, “vožnja za babe”: u prevodu, razbibriga, “udri brigu na veselje”, … Nazovite to kako vam drago.. Kad smo se okupili na gradskom trgu u Kraljevu videh i jednu lepu devojku, predivne kose upletene u duge kike. Bila je obučena u šorc za plažu i neformalnu majičicu, glava joj prekrivena fensi ružičastom maramom. Hm. Taj se prizor baš uklapao u Goranovu predstavu o maratonu, i, kad je video Irinu, reče mi pobedonosno: “Eto, vidiš, lepo ti kažem, sasvim opušteno!”. I on se baš zaboravi, kao da ne zna koliko sam nepoverljiva, i da ću i opet reći ono moje “Sve sam to ja”.

Krenusmo, konačno. Na makadamskom smo putu, vozimo preko Čemerna, sve do Ivanjice. Uzasno je vruće, svi smo zajapureni, dahćemo na jakim uzbrdicama, tražimo spas pod krošnjama usputnog drveća.

Prva duža pauza bila je prilika za predah uz sok i sendvič. I za po neku fotku, naravno. Pred maraton sam kupila “Canon Power Shot SX500 IS”, moj prvi ozbiljniji fotoaparat, za sada i jedini. Taj je okati gospodin postao neizostavni deo moje biciklističke i planinarske opreme, i, na neki način, moj prepoznatljiv znak. Nije ni čudo što ga je moj prijatelj Luka Veselinović, grafički dizajner, ubacio i u logo “ZvoNcare”. Do maratona su predmet mog interesovanja za fotografisanje bila isključivo moja deca, sve faze njihovog odrastanja, raznorazne zgode i nezgode kroz koje smo zajedno prolazili. Kako su oni stasavali, sve više sam videla sebe u nekim njihovim postupcima, rečima, razmišljanjima, i sve više sebe cenila i počela da se gledam na neki drugi način. Zanimljivo. Moj stariji sin mi je jednom prilikom rekao: “Znaš, zateknem se nekad u toku dana kako razmišljam na tvoj način”. Izjavio je to s ponosom, i bi mi baš drago. I, tako, shvatim da sam, s njihovim odrastanjem, i ja spremna za promene. Evo, ja krenula…

Fotografisanje je praćeno razdraganim smehom i veselim čavrljanjem, i to me baš opušta. Već sam uspela skoro svima da kažem da je ovo za mene nešto potpuno novo i da nemam iskustva po pitanju MTB vožnji. Naravno, najvažnije od svega je što sam to rekla Čikerovcima, tj ljudima iz organizacije maratona.

Ispred maratonaca ide terensko vozilo u kojem su Dragan i Golub, koji “vuku” grupu i tračicama pored puta obeležavaju stazu. Iza poslednjeg maratonca svoje prisustvo bučno najavljuje neobično žuto vozilo, vojna kampanjola Zastava AR55 iz 1968. godine. Vidim, sad je stavljen na prodaju, pa mi nešto žao, lepe me uspomene vežu za taj džip..Taj “žutać”, odnosno njegova posada, je bio zadužen da prati dešavanja na začelju kolone, bude tehnička podrška biciklistima, po potrebi otkoni kvar na njihovim ljubimcima, da posavetuje, nosi vodu za rezervu, skloni zastavice kojima je prethodnica obeležavala stazu. Naravno, i da zapeva u posebno inspirativnim trenucima, a bilo ih je na pretek.

Koliko god “žutać” služio nama, maratoncima, imao je neko ko je služio njemu, po principu “i sluga voli slugu”. Dakle, iz dana u dan, “boreći” se s tom teškom, sporom, žutom “nemani”, s nesnosnom vrućinom koja je isijavala iz njegove unutrašnjosti, sa bukom koju su proizvodili njegovi motori, Vladan i Veljko su nam davali bezrezervnu i nesebičnu podršku i pomoć. Ja sam se vrlo stručno “uhvatila” tog začelja i svoje “mesto” pozadinca do kraja maratona nisam prepustila nikom! Tu sam imala najbolje druženje i maksimalno uživanje u predelima netaknute prirode i lepote. Od Vladana i Veljka sam dobijala uputstva za vožnju u najtežim situacijama na stručan i prijateljski način. Sve sam te lekcije dobro zapamtila i neizmerno sam im zahvalna za svaku reč podrške, za bodrenje, za svaku analizu staze, čime su me pripremali na nove izazove. Posle su i oni komentarisali da im ništa nije bilo teško, jer sam bila dobar učenik, strpljiv, uporan, pedantan.. Ah, pa šta mi je drugo i preostalo, kad je moja želja bila ogromna, a, hvala Bogu, imalo je i načina da se sprovede u delo! 

Ove su reči uvod u sva kasnija dešavanja. Još ćemo mi da se družimo, ostanite tu! Za sada, pozdrav ekipi s kojom sam daleko dospela, s takvim Ljudima nema granica!