S nekim se ljudima viđam samo na Čiker maratonu. I, šta sad, reći ćete, kao da je to nešto važno? Pa, jeste važno, meni jeste, jer kad se nakon 12 meseci ponovo sretnemo na gradskom trgu u Kraljevu, mnogo toga ispričamo jedni drugima već pri prvom susretu – s malo reči, pogledom, gestikulacijom. U očima drugih i iskri koja se u njima pojavi ti vidiš i sebe, a svaka promena na onome ko ti stoji nasuprot i tebi su značajni signali koje si naučio da tumačiš. Ljudi poput nas, koji sve češće traže vezu s prirodom i sve prisnije se prema njoj odnose, mnogo više znaju i o prirodi čoveka i bolje prepoznaju promene koje se, opet prirodno, u svima nama odvijaju. Zato i nije čudo što smo na startu Čiker mtb maratona 2019 ushićeno jedni drugima govorili: “Pa, ti super izgledaš, svaka čast, godine ti ne mogu ništa…!”.. Bodrili smo tako i druge i sebe i spremno čekali zvaničan znak za početak maratona i 8 dana mtb-bicikliranja brdsko-planinskim predelima Srbije i Crne Gore, na putu od Kraljeva do cilja u Tivtu.

 

Dosta je graje i komešanja u ovom nedeljnom jutru, 23. juna 2019., već smo i nestrpljivi, samo da već jednom krenemo! Nismo sigurni šta nas u prvom danu čeka jer je trasa kojom treba da prođemo pretrpela značajna oštećenja u obilnim kišama i poplavama koje su bile prethodnih dana. Informacija koja je do nas stigla pred start je da ćemo ipak izbeći jedan deo planiranog treka pošto je voda skoro pa odnela put. Kako god, sigurni smo u organizaciju Mtb kluba Čiker iz Kraljeva i njihovu odluku da će nas voditi najsigurnijim putevima. Trasu kojom ćemo se kretati obeležava naš prijatelj Veselin Kuševija, koji je sam sebi nametnuo nekoliko zadataka: dakle, ne “samo” da nam put bude bezbedan i dobro obeležen, da nema mogućnosti da iko zaluta, već i da nas stotinjak mtb-vozača odvede u najlepše i najuzbudljivije predele koji su na raspolaganju.

I dok tako još jednom proveravam da li sam dobro zategla kaiševe na rancu i da li su mi bidoni napunjeni vodom, pažnju mi je privukao ženski glas i pitanje: “Mislite da je baš neophodno da nosite kravatu dok ste na biciklu?!” Drugi, muški glas, odgovara: “Pa, vidite, mi smo ljudi koji ne samo svojim sportskim aktivnostima već i specifičnim stajlingom na biciklu pokušavamo da skrenemo pažnju širih narodnih masa na značaj bavljenja sportom…”.. Pa, to može da bude samo moj prijatelj Miki od Ljubovije, veliki zaljubljenik u sport, posebno biciklizam, jedan od idejnih tvoraca Ljubovijske biciklijade i njen glavni promoter. I zaljubljenik u kravate, naravno. Intervjuisala ga je novinarka TV Prva, koja je ubrzo potom i meni postavila nekoliko pitanja. Bila je iskreno iznenađena kada je čula da sam sedmi put na ovom maratonu i interesovalo ju je koji su moji motivi. Ima ih nekoliko, ali spremno sam izdvojila moju želju da se ovakve manifestacije koje prati veliki broj ljudi iskoriste za promociju zdravih stilova života i boravka u prirodi, posebno u prevenciji malignih, ali i drugih hroničnih bolesti i pošasti modernog doba. Imam dosta razloga zašto sam navela baš maligne bolesti, ali o tome ću kasnije. To je priča koja bi trebalo više da zaokupi sve nas i da nas navede na razmišljanje, ali i na konkretno delovanje. Mnogo toga je u našim rukama, koliko god se mi “branili” i mislili da “nije do nas”… I, da naglasim da je deo mog intervjua, priču o deci oboleloj od malignih bolesti i njihovoj borbi u surovoj svakodnevici i neizvesnom odrastanju i budućnosti, zabeležila i objavila i glavna urednica Portala “Krug”, Marina Miljković Dabić, kojoj sam neizmerno zbog toga zahvalna!

Nešto posle 8 sati konačno je dat znak za start! Idemo nasmejani, odlično raspoloženi, lagano, postepeno se uhodavamo, dosta je toplo i velika je vlaga. Pratimo tok reke Ribnice koja nastaje spajanjem reke Sokolja i Brezanske. Sokolja će nam biti s leve strane kad prođemo Kamenicu; ali, Kamenicu nismo tako lako prošli… U jednom trenutku većina se zaustavila na sokaku s leve strane puta, koji je vodio prema prelepoj kućici iznad reke. Verovatno ima česma s vodom, pomislih, mi biciklisti smo uvek srećni kad naiđemo na vodu.. Da da, ima česma s vodom, ima i izvor, ali to je kuća našeg druga Voje, pa se tu zadesila i flaša domaće ljute, a i po koje pivo. Malo uživali u prelepom ambijentu, malo se sklanjali od košnica, za svaki slučaj, a zatim nastavili naš put. Penjemo se obroncima Goča, nije teško, nigde ne žurimo, dan je dug, ima vremena za sve. Stižemo tako i do meni dobro poznatog mesta: selo Brezna, odvajanja u desno i na gore prema planinarskom domu “Zorica Gizdavić” koju koristi PSD “Gvozdac” iz Kraljeva, i gde sam mnogo puta do sada prošla s planinarima, na putu za planinu Stolove. Jedva sam odolela da i opet ne skrenem i dođem makar do doma, jer je atmosfera tu uvek izuzetno dopadljiva i dobronamerna.

 

Dostižemo i 1100 mnv, prolazimo pored starih, napuštenih kuća još uvek živopisnog okoliša, zamišljamo kako li se nekada ovde živelo, koliko je ukućana bilo, čime su se bavili. Pitanja je mnogo, odgovore nema ko da nam da, te krećemo u spust preko Preke Česme; zaustavljamo se samo da pijemo vode i dopunimo zalihe, pa nastavljamo sve do sela Gročanica. Tu smo se svi okupili u hladovini četinara i prionuli važnom poslu – užini. Druženje, fotkanje, uživanje. Lepo nam je, ima mnogo i poznatog i nepoznatog sveta, ne znaš šta je veći izazov.

 

Nakon predaha nastavljamo vožnju i stižemo u predivno mestašce na ušću Studenice u Ibar, smešteno u središnjem delu Ibarske doline, okruženo ograncima Željina, Kopaonika, Radočela i Stolova. Naravno, to je Ušće na 335 m nadmorske visine, naselje za koje se i ne zna tačno kada je nastalo, ali spisi sačuvani u manastiru Studenica govore da se kao naseljeno mesto spominje još 1781. godine, kada je manastir od jednog Turčina kupio vinograd u Ušću.

 

 

U Ušću su gotovo svi spremnio okupirali obližnje kafanice, a meni je bilo draže da što pre krenem u završni uspon od nekih 11 km, sve do manastira Studenica gde je cilj prvog Čiker-mtb maratonskog dana. Znala sam da je manastirski konak u kojem ćemo biti smešteni na jednom vrlo lepom uzvišenju, okružen livadama i četinarima, i već sam videla sebe kako uživam na zelenom proplanku uz ćarlijanje vetrića i opojne zvuke Studenice, s pogledom na manastirske bedeme, dok je sve obavijeno velom impresivne istorije.

Nastaviće se.