Istina, može da se kaže – ovo je već bilo prošle godine, pa šta, sad već znamo i gde su ta brda iznad Višnjice i kakve lepote kriju; pa šta, pandemija kovida 19 traje već godinu dana, šta tu ima novo, ko to još ne zna, … I tako… Uvek će neko nešto da kaže, to je barem jasno, ali je baš dobro što za Čičak trejl sve više ljudi zna, i što je brdsko-planinska trka neobičnog i zvučnog imena zauzela odličnu poziciju među sportskim manifestacijama tog tipa.

Trku Čičak trejl organizuje, drugu godinu za redom, Planinarsko-sportski klub “Balkan” iz Beograda, na čelu sa predsednicom Milankom Arsić. Uz Milanku je tim sjajnih ljudi, sportista i ljubitelja prirode, koji se zdušno bore za svoju ideju i pretvaraju je u sjajan sportski spektakl.

I, evo nas u nedelju, 7. marta 2021., na platou preko puta crkve u Višnjici, u iščekivanju starta trke. Lepa je Višnjica, i zaslužuje da se o njoj kaže koja reč više: do 1970. godine ovo je, sada beogradsko naselje, bilo selo izvan Beograda. Legenda kaže da naziv Višnjica datira još iz doba vladavine Turaka, kada se devojka imenom Višnja ubila jer joj Turci nisu dozvolili da se uda za čoveka kojeg je volela; druga priča kaže da je selo dobilo ime po Višnji Obrenović (Baba Višnja!), majci Miloša Obrenovića. Inače, Miloš Obrenović je i naselio Višnjicu, te je meni ova priča nekako i logičnija.

Dan pred 8. mart, Međunarodni praznik žena, odlična je prilika da žene pokažu svoju snagu i samosvest, i koliki je značaj sporta u očuvanju zdravlja, fizičkog i mentalnog. Posebno to naglašavam sada, u “eri” pandemije kovida19, pošasti koja nam je poslednjih godinu dana značajno promenila živote i svakodnevne navike. Veliki izazov je pred nama sve ove mesece, a, bez sumnje, trajaće to još. Zato se valja i prilagoditi, da bi se opstalo. I, zato je jedno od pravila vezanih za održavanje ove trke bilo i obavezno nošenje zaštitnih maski na licu za vreme zadržavanja u Takmičarskom centru – pred start trke, na startnoj poziciji, posle trke i prilikom proglašavanja pobednika. Sve smo to ispoštovali, željni prirode, sporta, zdravog druženja, i evo nas na startu.

Organizacija je perfektna, slušamo instrukcije koje dobijamo preko razglasa, pozitivna trema je u vazduhu, nivo adrenalina raste, još 15 sekundi do starta, deset, devet, …. Označen je start trke, svi krećemo, blagi je spust pred nama, već se oslobađamo maski, sledi uspon, polako, ne valja odmah “iz petnih žila”, već pravilno rasporediti snagu. Trka u kojoj učestvujem duga je 12 km, ima poprilično uspona, skoro pa 500 visinskih metara, teren je uglavnom zemljani, utaban, srećom nije bilo kiše prethodnih dana, pa nema blata. Prolazi se kroz listopadne i šume četinara, izlazi se na greben s pogledom na Dunav. Nižu se brda – Milića, Nikino, Višnjićko, staza je prelepa, a s obzirom da sam ovuda trčala i prošle godine, osetila sam se komotnije i spremnije da malo više gledam oko sebe. Nisam marila za vreme, uživala sam maksimalno, prolazili su pored mene trkači, sustizala sam i ja druge, staza je odlično obeležena, ni u jednom trenutku nije bilo dileme kuda dalje. Na otprilike petom kilometru imali smo i priliku za osveženje – voda, banane, keksi, malo okrepe u pravom trenutku. Inače, vreme je bilo idealno za trčanje, premda je ranojutarnja temperatura bila u lepom minusu, ali je već na startu bila oko 4 stepena, a dan sunčan, s malo vetra, koji ne smeta dok se trči, ali kad se stane nije prijatan. Uglavnom, nema stajanja, kilometri se nižu, glavnina uspona je prošla, uh, nije mi baš bilo lako, ali vidim ni drugima oko mene. Ulazimo u finiš utrke, sledi odličan spust, ima kamenja, sipara, vododerina, ali odlično sam i to savladala, baš sam srećna, još samo malo, ali to malo, pred sam kraj, bio je opet uspon! A-joj, usporavam, već su mi noge teške, oko mene je mnogo trkača, osećam da me neki sustižu, “raspalili” su odličan finiš, ali sam se na vreme i ja trgla i uspela da istrčim tih poslednjih stotinjak metara. Još izdaleka vidim na brežuljku figuru mog supruga Gorana, koji je došao da me sačeka ranije nego što sam ja predvidela da ću doći na cilj. Dakle, imao je poverenja u mene i moje trčanje, video me je tokom trke, da mi je prolazno vreme dosta dobro, i – eto… Srećna, naravno, baš srećna!!

Evo i finišerske medalje, ne znam kakva mi je pozicija u odnosu na druge trkačice, danas su sve žene u jednoj kategoriji, nema podele prema godinama, i znam da nemam šanse za neko bolje mesto. Tako sam mislila, a onda se ispostavilo da sam sedma u konačnom poretku, što je odličan rezultat (naravno, pričam o ženama), i raspoloženje mi je odmah bilo još bolje, ako je to ikako bilo moguće, jer sam zaista bila perfektno raspoložena i baš zadovoljna sve vreme trke!

I, da zaključim ovu lepu priču, i da kažem da mi je zadovoljstvo što imam šansu da je i na ovaj način ovekovečim i sačuvam od zaborava. Stari Latini kažu: Verba volant, scripta manent (Reči lete, zapisano ostaje), i sigurno će jednog dana i ova priča doći na red da se čita, analizira, prepričava, ali neka se ne zaboravi.

Pozdrav svima i još jednom – velika zahvalnost organizatorima, PSK “Balkan”, Milanki Arsić, Dušanu – Duletu Marinkoviću, i svima ostalima na predivnom trkačkom spektaklu! Ostajte u dobrom zdravlju, dragi prijatelji! Vidimo se uskoro opet!

Emira Miličević, mart 2021.