“Bukti požar kod manastira Studenica: gori pedesetak hektara borove šume”! “Vatrogasci intervenišu i poviše rudarske varošice Ušće u Ibarskoj klisuri, gde je požar zahvatio oko 10 ha šume i niskog rastinja”… Sve se ove strahote dešavaju u petak, 15.5.2020., i s nevericom pratim novinske natpise. “Sa lica mesta” narednog jutra javljaju se i moji prijatelji – planinari iz Kraljeva, dobrovoljni gasioci požara. Umorni, neispavani, ali ponosni, kažu da je “situacija pod kontrolom”, ali da “ostaju na položajima” za slučaj da se opet nešto nepredviđeno desi.

I tako smo krenuli put Ušća i Studenice, na našu davno osmišljenu pešačku turu. Brojnu ekipu planinara predvodi PD “Orfej” iz Beograda, i vodiči Petar i Aleksandar Cvetković. U Ušću nam se pridružuju prijatelji iz Planinarskog društva “Radočelo”; oni će nam biti domaćini i povešće nas planinarskim putevima kojima se ređe ide.

Autobus savladava i poslednje kilometre i uspone do Studenice (486 mnv); nekima je muka zbog nezgodnih krivina, ali se “dobro drže” jer ih je malo sramota od finog ženskog planinarskog sveta. Upravo prolazimo deonicu koju sam mnogo puta pre prošla biciklom, i ponosna sam na sve te kilometre pod vrelim suncem, po jakoj kiši, hladnoći, danju i u sumrak… Nikada nije bilo lako, ali uvek je imalo smisla i uvek mi je posle svega bilo još lepše i bila sam srećnija i bogatija. I sve to izgovaram naglas, i uspevam da mom novom poznaniku Čačaninu odvratim misli od silne mučnine. Još po neka krivina, još po neka planinska priča, još samo malo, brzo ćemo stići…

S naše leve strane nebom se razvlači gust sivkasti dim. To tinja borova smola, koja se verovatno još dugo neće potpuno ugasiti. Požari su izbili na Radočelu, a mi idemo na Čemerno; ove planinske masive razdvaja kanjon reke Studenice, koji je ujedno i prirodna prepreka za širenje požara na drugu stranu.

Po izlasku iz autobusa požurili smo prema srpskoj svetinji – manastiru Studenica. Ovde sam po ko zna koji put, ali i opet raspoložena da obiđem predivno zdanje opasano impozantnim zidinama. Bogata je istorija Studenice, njena lepota i značaj, stradanja i uzdignuća, ali ovaj smo dan odredili za boravak u prirodi, te nakon kratke šetnje unutar zidina, “nabacujemo” rančeve na leđa, štapove u ruke, i – pravac šuma!

Put je širok, lep, kolski, nagib neznatan, polako se uhodavamo i povremeno zastajemo da iz daljine pogledamo ceo kompleks manastira. Zelenilo na sve strane, divno je ovo proleće, i možda uspemo da iz misli istisnemo višemesečnu vladavinu opakog Covid-19 virusa, ili barem privremeno zaboravimo. Oprez i danas postoji, održavamo preporučenu socijalnu distancu, ne rukujemo se, ne grlimo, ne… Uuuhhhh… Pa hajde da dišemo, da dišemo otvorenih pluća i gledamo širom otvorenih očiju, slušamo čarobne zvukove prirode, dodirujemo travu, mirišemo zemlju…

Stižemo tako do proplanka imenom Trsno, prekrivenog močvarnim tlom i barskom trskom. Nismo bili “upozoreni” na tu lepotu, pa smo se i nemalo iznenadili kada je pred nama bljesnula visoka lelujava trska upadljivo zlatnih nijansi i boja. Predivno! Svi smo ushićeno uzdisali, obilazili oko trske, fotografisali, ali i pazili da iz te lepote ne izmigolji neki gmizivac. Ne priželjkujemo da nam išta pokvari trenutak, a ni dan. Želimo nesmetanu, nesputanu raskoš livada, pašnjaka, listopadnih i šuma četinara. Borovina miriše na sve strane, pa sam u jednom trenutku sela ispod bora, okružena šišarkama i borovim iglicama, ali sam se na vreme trgla i “prebacila” na livadu, jer sa bora curi smola koju je skoro pa nemoguće skinuti sa garderobe ili ranca.

I idemo dalje, i penjemo se malo nezgodnijim i težim usponom, ali je lepo, predivno je, šumovito, cvetno, mirišljavo. I stigli smo tako do vidikovca Borovci na 795 mnv, raštrkali se po proplanku, polegali (pazi na krpelje!), divno je, topla zemlja, fotografisali, pa onda hajd’ u nastavak dana. Čeka nas predivna staza kroz šumu, ima tu i ostataka drveća nastradalog u požaru pre nekoliko godina, ali najviše ima našeg ushićenja.

Još nekoliko zanimljivih, težedišućih uspona, i izlazimo na Golo brdo, na 1178 mnv. Vrh je zaista “go”, kao da ga je neko za vreme Covida-19 ošišao mašinicom “na nulu” (frizerski saloni nisu radili!), a svuda okolo su četinari, poput ostavljenih pramenova tamne kose. I da vam se požalim: moj sin je u jednom periodu vanrednog stanja (zbog epidemije korona virusa) bio silno nezadovoljan što ne može na šišanje kod svoje frizerke, pa je odlučio da se sam ošiša, uzeo makaze i poskidao suvišne pramenove, a onda se “dokrajčio” mašinicom i sve tako do “nulerice”. I tog procesa sam se sada setila, jer je i ovo Golo brdo meni na trenutak izgledalo kao da ga je ogolio neki nezadovoljni tinejdžer… Ma, svašta se to meni javlja…

Odavde, sa vrha na 1178 mnv, krenuli smo u spust. Dalje u visine nismo išli, premda ovde, na Čemernoj planini, ima nekoliko vrhova koji su viši od Golog brda. Najviši je Smrdljuč na 1579 mnv. Kažu da je ime dobio u proleće 1916. godine, kada je celo to područje smrdelo od brojnih leševa srpskih vojnika poginulih u novembru 1915., za vreme I svetskog rata; tada su, na ovom mestu, od napada austrougarske vojske štitili odstupnicu srpskoj vladi, kralju Petru, vrhovnoj komandi i ostalom stanovništvu koje se povlačilo prema Kosovu i Albaniji. U bici je stradalo preko 1000 srpskih vojnika. U znak sećanja i zahvalnosti, na tom je mestu podignut vojnički krst, a kasnije i kamen-temeljac za spomen kapelu.

Spuštamo se polako, zastajkujemo kod svakog vidikovca sa pogledom na okolne vrhove Željina, Kopaonika, Radočela i Žaračke planine. Okruženi smo i ukrasnim i lekovitim biljkama, a najviše ima majčine dušice. Približavamo se kraju naše današnje planinske ture-avanture, a već se radujemo brojnim budućim destinacijama i dogodovštinama. Sišli smo do Ušća, požurili do prodavnice po malo osveženja, pa u bus, i – nazad za Beograd. Dug je to put za jedan dan, trebalo nam je i jutros četiri sata vožnje do Studenice, i sad ćemo približno toliko imati u povratku, ali ništa od toga ne osećamo kao teret. Srećni smo i zahvalni za svu lepotu doživljenog. A, Čemerno – pa, nama je bilo lepo, sjajno, srećno, ni traga od čemera, boli, tuge. Hvala svima na perfektnom danu, vidimo se i opet, živeli!