Spuštamo se sa Velikog Krša, zalazimo u šumu, mračno je, vlažno, klizavo, ali brzi smo, ne zastajkujemo. Jedan cilj smo ostvarili, sad idemo prema drugom – uspon na nasuprotnu planinu Goli Krš i vrh (Borski) Stol. Ove su dve planine među najstarijima na svetu i zajedno čine Gornjanski kras. Nekada davno bili su to grebeni koji su se izdigli iz praistorijskog mora, te se i dan-danas na ovom području i visinama preko 1000 m pronalaze ostaci okamenjenih naslaga. A meni zanimljivo to nastajanje, cepanje, izdizanje, probijanje, razdvajanje; deluje nemilosrdno, bučno, ledeno, brutalno, pa kao da sam i osetila podrhtavanje tla pod nogama, ali ono fino, tiho, sitno, tek toliko da me opomene i vrati u sadašnjost.

Po izlasku iz šume malo smo nespremni na susret sa suncem. Prži pošteno, blago smo omamljeni, idemo kroz visoku travu, ima li zmija, sigurno ima, izlazimo na asfalt, ponovo smo na našoj početnoj tački od jutros – prevoju Cepe u istočnoj Srbiji, petnaestak km od Bora. Tu je raskrsnica, i putokaz koji nas vodi pravo u brdo, preko livade, pa prema planinarskom domu “Stol” podno istoimenog planinskog vrha. Ulazimo u predivnu šumu, neverovatno koliko mi se dopala, duž stazice su mirisale gljive, a sa krošnji stabala pevušile su ptice. I opet izlazimo na svetlost dana i dočekuje nas prelepa livada, mnogo je poleglih izletnika, neki i roštiljaju, a deca igraju fudbal. Najlepši od svega bio je susret “oči u oči” sa impozantnim beličastim grebenom koji se nadvijao nad jezercetom: tamo idemo!

Ali, prvo pauza ispred planinarskog doma, i zanimljiv natpis: “Disati možeš, planinariti moraš!” Seli u hladovinu, pojeli i popili šta je koga najviše mamilo, a tu je i česma da se spere znoj sa lica. Deo ekipe ostaje da odmara, možda neko i da zapliva u jezeru, u blizini je i izvor pitke vode, veoma dragocen, a mi ostali idemo prema Stolu. Predvodi nas naš vodič Boško, a društvo mu pravi nekoliko njegovih kolega i drugara, iskusnih planinara. Raspoloženje među svima nama je odlično, super se družimo.

Odmah kreće jak uspon, pošten, ali prelep. Staza je odlično obeležena i nema dileme kuda ići. U daljini se gomilaju oblaci, crni, teški. Grmi. Veliki Krš sad skoro i da se ne vidi – pod zavesom je kiše. Ovde ruže vetrova prave česte promene vremena i za čas se navuku sumorni oblaci. Ipak, reklo bi se da će nas , na ovoj drugo strani, kiša zaobići! Barem tako izgleda.

Uljuljkani u misao da smo se odlično snašli u današnjoj vremenskoj prognozi i s(p)retno za prvi uspon izabrali Veliki Krš, nastavljamo našu šetnju. Ogromno travnato prostranstvo je svuda oko nas, krećemo se polako, nema žurbe u ovakvoj lepoti. Povremeno se znatiželjno, ali i oprezno približim vertikalnim usecima koji se strmo obrušavaju u dolinu. Podsetilo me to na penjanje na Trem, i prizor baš kao da me “premestio” na Suvu planinu. Idemo dalje, još malo, ne traje dugo ovaj uspon, možda sat do satipo najviše, i dolazimo do vrha na 1156 mnv. Vetar je tu dosta snažan, da li je to gornjak, vrlo lako moguće da jeste, on se jednim svojim krakom upravo proteže uskom dubodolinom između Velikog Krša i nasuprotnog Golog Krša.

Pronašli smo i zaklon od vetra, udobno se “ugnezdili” između stena. Imamo vremena za duže opuštanje jer smo sve ovo do sada odlično izveli, bez i jednog napora. Uživamo u pogledu na okolne planine i vrhove, na Deli Jovan, Mali Krš, Veliki Krš koji umiven izranja iz oblaka. Na kratko smo se svi utišali, zaronjeni svak’ u svoje misli, pa se onda trgnemo, pod naletom novog ushićenja i inspiracije. I, reče neko, ovim se prostorima u II svetskom ratu povlačila nemačka vojska i sa sobom nosila zlatne poluge iz borskog rudnika. U jednom trenutku bili su prinuđeni da zlato zakopaju, jer im je otežavalo put. Priča se da to zlato i dan-danas leži na području oko Velikog i Golog Krša, još neotkriveno. Neka tako i ostane, jer je već dovoljno lošeg donelo. 

I eto, dan je bio predivan, ispričane su mnoge priče, popeli smo se na dva planinska vrha, mnogo naučili o ovom delu Srbije, naučili i o sebi, dokazali se i opet pred sobom, ojačali i duhom i telom.  Velika zahvalnost našem vodiču Bošku Petroviću, koji je vrlo nenametljivo a opet dovoljno autoritativno i umešno izveo svoju prvu zvaničnu vodičku akciju! Pozdrav svima, do novog susreta, jer – planine zovu! Živeli!