Jeste ovaj deo Šumadije nekada davno bio prekriven vulkanima, a potoci lave se slivali s Krša koritom današnje Boračke reke, ali i sada je osećaj divljine prisutan na sve strane. Erupcija oduševljenja i vulkanski izlivi najtananijih osećanja nisu nas napuštali ni pri spustu do Borača, po najfinijem mraku.

Za početak priče, vratiću se nekih pet godina unazad: sindikalni izlet, moj prvi i jedini, odveo me je u takovski kraj i, na kraju lepog dana, u selo Borač u pitomoj Gruži, u srcu Šumadije. Vođa puta, Dule, odličan poznavalac i zaljubljenik u istoriju, odveo nas je do crkve sagrađene u 14. veku, sa tri strane skoro uronjene u strme litice, a sa četvrte zaklonjena stoletnim lipama. Crkva je poznata po freskama izuzetne lepote. U neposrednoj blizini nalazi se groblje koje datira još iz srednjeg veka, a na kojem je preko hiljadu spomenika i stećaka.

Bio je predivan jesenji dan, i malo smo se više zadržali u dvorištu crkve, kadli se sa stena, u veselom žagoru, pojaviše planinari. Ovde da napomenem da u tom periodu još nisam otkrila čari planinarenja. Na moj upitan pogled, dobila sam i objašnjenje: iznad sela je Borački krš, redak reljefni fenomen – neobični erozivni mikrooblici, tzv glavuci, nastali od eruptivnih stena, delovanjem spoljašnjih sila – vode, vetra, toplote. Dule nam je veoma nadahnuto pričao o slavnom srednjovekovnom gradu Boraču, sagrađenom na obodu Boračkog krša, čiju su gradnju započeli Vizantijci, a dovršen je u doba Nemanjića. Grad Borač je svoj procvat doživeo u vreme kneza Lazara i despota Đurađa Brankovića. U svojoj je burnoj istoriji nekoliko puta paljen, razrušavan, pa opet obnavljan, da bi i definitivno bio uništen 1458. godine.
Eh, zanimljivim pričama nikad kraja, ali nas je čekala večera u jednom etno domaćinstvu u neposrednoj blizini crkve. Tu smo bili izvanredno ugošćeni u duhu izvornih srpskih običaja, domaćin je bio odeven u narodnu nošnju, veče je bilo čarobno i vraćalo u lepu prošlost ovog dela Srbije.

Po povratku u Beograd znala sam da ću se vratiti u ovaj kraj. I, kao što ne verujem u slučajnosti, tako i nije slučajnost da sam ovde i ponovo došla, ovaj put kao planinar. Približavajući se selu, čežnjivo sam gledala u pravcu neobičnih, eruptivnih stena. Plenile su nekom neobjašnjivom magijom. Nestrpljivo sam čekala da uplovim u utrobu tog vulkanskog masiva.

Od samog početka akcije krenulo se u penjanje. Išlo se po kamenju, blatu, tlo je bilo prekriveno hrastovim lišćem. Svuda naokolo interesantni kameni oblici, kao istesani, prekriveni mahovinom. Izvanredan splet boja i melem za sva osetila. Vesnici proleća i novog života na sve strane, ali i neki težak miris davnih vremena, kao podsetnik na prolaznost života. Sitna kišica koja je povremeno sipila samo je pojačala taj utisak. Šuma kroz koju smo prolazili uvlačila nas je u svoju mističnost, pozivala je na predavanje. Teško sam se odupirala tom zovu.

Brzo smo izašli na čistinu. Vetar, koji je u tom trenutku prešao uzvišenjem, doneo je nove misli, razmaknuo je na trenutak veo prošlosti. Idemo dalje. Dolazimo do kuće opasane kamenim zidanama, sakrivene u dubini dvorišta. Drvene su dveri bile odškrinute. Pa, zar to nije bio poziv?!

I, tako pozvana, bio je red i da zavirim. Da zavirim u jedan davno stvoren svet, sada prepušten zaboravu. Neka čudna sila vukla me je prema sredini prostranog dvorišta. Očarana, gledala sam u velelepnu kuću i prostranim kamenim stepenicama krenula prema balkonu. Zastala sam… Bio je vreo avgustovski dan, krenula sam u nedeljnu posetu prijateljima, u desnoj sam ruci držala suncobran oivičen čipkom boje slonove kosti, a levom sam, silazeći stepenicama, pridržavala bogate nabore moje raskošne haljine… Oh, gde li sam ostavila štapove… Valja mi požuriti, i stići grupu.. Još jedan pogled unazad, i fotografija za uspomenu…
Dolazimo do napuštene kuće, na tremu stari otoman za dobrodošlicu, portret druga Tita, stari pohabani šinjel nehajno okačen. Kratkotrajni predah. Kišica je rominjala i pravila zvuke kao svirač na zlatnim strunama.

Prelazak preko ozimih njiva. Opet ulazak u šumu, proklizavanja, spust do Boračke reke i pritoka, jaki usponi uz pridržavanje za granje i mlado drveće koje je duboko pustilo svoje žilavo korenje i prilično nam bilo od pomoći.

Zagazili smo mi i u mrak. Bilo je trnja na sve strane, zaraslih staza. Vazduh topao, pitom, prolećni. Nebo bez zvezda, ali ispunjeno vedrinom zadovoljnih planinara.

Vlada je sa svojom ekipom i opet napravio izvanrednu akciju i druženje.
A, boravak na samim stenama, i moj doživljaj te raskoši, ovaj sam put svesno preskočila. Iziskuje da mu se bezrezervno posvetim i potpuno predam.
Do nekog novog susreta, pozdrav!!