Sve u svoje vreme. Možda će ovo zvučati kao: Crkni magarče do zelene trave, ali – ne! Mudar je naš narod. Pre neku godinu na jednoj od planinarskih akcija po Homolju Vlada mi je pričao o pešačkom “Homoljskom maratonu”. Tada mi se tih 35 km i 1800 metara “visinaca” činilo mnogo, i previše strogo, ali dostižno. Ipak, očigledno da želja nije bila dovoljno sazrela, te se ja s prvim nagoveštajem proleća i lepših dana otisnuh u biciklističke brdsko-planinske pohode.
Dva proleća docnije, javlja mi se ona Njegoševa: “Pritisnuto jače, više odskače”, te shvatih da što snažnije nešto potiskujem, ono mi se sve više i neočekivano javlja kao ideja koju ne bih trebala da napustim, već da se u nju upustim i do kraja je istražim. I inače u nekoliko poslednjih godina sve manje podnosim pritiske, sve im više izmičem i sve strasnije uživam u lakoći življenja. Treba sve maksimalno pojednostaviti, ne uplitati se u svakodnevicu kao “pile u kučine”. Izlaza ima. Kako, gde? Paaaa… Rekosmo već: sve u svoje vreme.
I, tako se ja prijavih za odlazak na “Homoljski pešački maraton”, koji se uvek održava početkom aprila. Iskreno, znala sam da ja to mogu i da to i neće biti neki prevelik zalogaj za mene. To sam znala. A, šta nisam mogla da znam? Pa, uvek postoje faktori na koje i ne možeš previše da utičeš. Ali, tu su i signali koje bi trebalo da znaš da prepoznaš i na vreme sprečiš produbljivanje mogućih problema. Koje su dileme i kakve razgovore vodiš sa sobom za vreme celodnevnog pešačenja? Šta je to što te odvraća od svakodnevice i tera da preispituješ neke svoje postupke, dok se najpre bojažljivo, a zatim sve hrabrije i odlučnije penješ po izabranim vrhovima? Kakve sve odluke donosiš dok ti oči nemirno prelaze preko ozelenjelih livada, rascvetalog drveća, razbacanih stena, da bi se s kilometrima koji se nižu sva čula izoštrila, ali i duša oplemenila kroz spokojstvo koje te obuzima?
Sustižeš, ili te sustižu. Idete uporedo. Odigneš pogled sa vijugavog puteljka kojim prolaziš i upiješ se svom snagom i razumevanjem u Nebesko Plavetnilo. Obnavljaš sve svoje ćelije. Samopouzdanje raste. Spreman si za još više i još bolje. Nema nazad. Još mnogo toga je ispred nas, još uvek možemo da biramo i za sebe izaberemo samo ono najbolje.
Bio je ovo moj prvi Homoljski maraton, u perfektnoj organizaciji PD “Vukan” iz Požarevca. Krenuli smo iz Vitovnice, sela podno Homoljskih planina, na levoj obali istoimene reke. Selo je udaljeno 15ak kilometara od Petrovca i, između ostalog, poznato i po manastiru Vitovnica u kojem je svojevremeno služio otac Tadej, čuveni duhovnik Srpske Pravoslavne Crkve. Snaga duha oca Tadeja Vitovničkog iskazana je u njegovom poznatom delu: “Kakve su ti misli, takav ti je život”, gde životnim poukama, na vrlo jednostavan način, pomaže verujućima: “Pazi na svoje misli. Sve potiče iz misli, i dobro i zlo. Misao prethodi delu. Zemaljski zakoni ne kažnjavaju misli, već samo dela. Nebeski zakon kažnjava i misli, ne samo dela. Pazi na svoje misli. Ako je izvor čist i voda će biti čista. Ako su ti misli čiste i svetle i zdrave, sve što radiš biće blagosloveno. Pazi na svoje misli”. Tako je zborio Starac Tadej. Mnogi su dolazili u ovaj manastir da slušaju poučne Starčeve priče i osete specifičan spokoj koji se ovim homoljskim prostranstvom širi. Deo tog duha, sigurno je, osetili smo i mi.
A, na ovom maratonu sedam je kontrolnih tačaka koje smo prošli: KT-1 vrh Štubej na 940 mnv; KT-2 vrh Veliki Vranj na 884 mnv; KT-3 izvor Krepoljinske reke; KT-4 Mijucića pećina; KT-5 Hajdučka pećina; KT-6 vrh Vrata 815 mnv; KT-7 vrh Kobilja Glava na 778 mnv.
Velika zahvalnost svima koji su nam omogućili da provedemo bezbrižan dan u nadasve prijateljskom okruženju i domaćinskoj atmosferi. Do nekog narednog susreta sa vama, do viđenja!