Obišli smo celo Ohridsko jezero, i to biciklom! Zanimljivih 96 km sa skoro 1000 m uspona; samo na momente nešto napornije, ali iznad svega bilo je to jedno sjajno iskustvo! I, nisu u pitanju kilometri, metri, već osećaj da se okom, srcem i točkom u jednom danu zaokruži lepota koju samo priroda može da stvori i udesi da godi svim čulima.

Želja je postojala odavno i ni slutila nisam kako će taj krug da izgleda, ali sada s ushićenjem kažem da je neodoljiv, fantastičan, a opet nimalo lak.

Inače, 60 km jezerske obale je u Severnoj Makedoniji, a 36 u Albaniji. Naš plan je bio da se što je moguće više držimo obale i tako maksimalno izbegnemo glavne magistralne puteve i ugrožavajući saobraćaj. Vozićemo putne bicikle, tzv trekere, a vodu, hranu i presvlaku nositi u bisagama, tako da smo neovisni o prodavnicama i naseljenim mestima, što nam prilično daje na komociji. Posle obilaska Zaliva kostiju, manastira Sv Naum i ostalih atrakcija, natenane smo, uz večeru i belo makedonsko vino, isplanirali novu vožnju i avanturu.

Jutro u Ohridu je prohladno, 5-6 stepeni, a ima i sumaglice. Sačekali smo da se probije sunce i temperatura odskoči za barem 2 stepena, te krenuli put Struge. Put je prilično ravan, bez visinskih oscilacija. Išli smo starim putem sa sasvim solidnom asfaltom, tu i tamo s nekom većom zakrpom i neravninom, što našim biciklima i točkovima nimalo nije smetalo. Većinom smo vozili paralelno sa jezerom, mada nam se povremeno ono gubilo iz vida. Sunce je bivalo sve intenzivnije, zapravo je blještalo i udaralo pravo u oči, ali smo ipak uspeli da na brdima među stenama vidimo crkvice, a kažu da ih je na širem području Ohrida nekada bilo 365!

Stigli smo u Srugu, ali zaobilazimo centralnu gradsku zonu svesni da bi nam to oduzelo dosta vremena koje ipak ljubomorno čuvamo za ono što smo za danas zamislili. Doći ćemo ovde opet, to sam obećala, a sad smo kratko pauzirali da kupimo grožđe, slatko i okrepljujuće, i dopunimo bidone s vodom. Tu nam je prišao gospodin koji je bio znatiželjan da sazna odakle smo i gde smo krenuli. S njim smo se posavetovali oko nastavka našeg putovanja i vrlo precizno nas je uputio kako da na najbolji način zaobiđemo najteže deonice. Dug i intenzivan uspon u jednom delu nam ne gine, ali trenutno ne razmišljamo o tome jer saznajemo da je deo puta u rekonstrukciji i prilično sužen i da se saobraćaj odvija naizmenično, tako da ćemo možda tu imati problema bez obzira što smo na biciklima. Zahvaljujemo i nastavljamo prema instrukcijama, tako da smo taj nezgodni deo puta uspešno prošli, premda s posebnom dozom opreza.

Ubrzo je počeo uspon, najpre lagan, jedva primetan, zatim se postepeno i značajno povećavao, a onda se razgoropadio! Napredovali smo polako, bez žurbe, sunce je pržilo i bilo je jako vruće. Drveta nema nigde pored puta, eventualno zaklon od veće stene, ali se to retko nazire. Dosta dalje od puta, sa njegove obe strane, je šuma, a šta je u njoj i iza nje – ko će ga znati… Na putu smo uglavnom jedino nas dvoje, samo povremeno prođe auto ili kamion.

Vozim ispred Gorana, malo sam poodmakla, kamenje na vrućini treperi, razmišljam da li da zastanem i predahnem, ali i nije mi neki odmor ako stojim na užarenom suncu. Dok tako vozim i razmišljam učinilo mi se na trenutak da čujem glas i da neko viče. Nije Goran, nikako nije njegov glas, i nije mi jasno odakle dopire jer niko putem već poduže nije prošao ni u jednom pravcu, pogotovo nije pešak. Već u sledećem trenutku čujem i Goranov glas i kako razgovara, tačnije rečeno dovikuje se s nekim. Zastala sam na krivini, sišla s bicikla i pogledala prema nazad – Goran vozi i istovremeno razgovara sa čovekom koji je netom izašao iz šume s druge strane puta. Šta li hoće od nas? Goran mi se približava, smeje se i pita zašto nisam dala čoveku cigarete i upaljač a lepo je vikao za mnom i tražio. U tom trenutku nije video da iza mene, iz podnožja, pristiže još neko, pa se nemalo iznenadio kada mu je Goran prišao s leđa i pitao ga nešto u fazonu – hej, drugar, jel treba nešto? Brzo su se sporazumeli i nastavili svako svojim putem – ko u šumu, ko prema graničnom prelazu. 

Planina je često i prirodna granica između dve zemlje, tako da kada smo stigli na prevoj i nadmorsku visinu od 995 m znali smo da je blizu i granični prelaz. Zastali smo da se umijemo, popijemo vode i pripremimo dokumenta za prelazak. Nije bilo gužve te smo vrlo brzo izašli iz Makedonije a zatim ušli u Albaniju. Na obe strane smo koristili lične karte a policajci i carinici su bili vrlo korektni.

Sa izlaskom iz Makedonije za sobom smo ostavili prilično loš asfalt a u Albaniji nam se smešio odličan, nov, brz. Usledio nam je spust prema jezeru, ali nismo žurili jer je priroda fenomenalna – na sve strane planinski pejsaži nestvarne lepote. Međutim – nedođija – nigde nikoga. Nastavili smo magistralom, a ruke otpadaju koliko je spust jak i intenzivan. Odahnuli smo tek kada smo sišli do jezera a s druge strane puta se pojavila biciklistička staza. Stazom smo vozili i uživali sve do Pogradeca, predivnog gradića na obali Ohridskog jezera, prepunog cvetnih aranžmana i lepih skulptura. Iznad grada je arheološkim istraživanjima otkiveno ilirsko naselje iz V veka p. n.e. Tu su živela plemena koja su se kasnije preselila podno brda i tako uz obalu Ohridskog jezera formirala Pod Gradec – Pogradec.

U Pogradecu smo napravili pauzu za ručak i sladoled. Leto je na izmaku, bliži smo jeseni, i sada je ovde malo turista. Počeo je i neki hladnjikavi vetrić da duva sa obližnjih planina tako da nas je poterao da nastavimo put i sa žaljenjem napustimo Pogradec. Čeka nas uspon do graničnog prelaza, ali sada sa druge strane, jer se ne vraćamo istim putem već pravimo pun krug. Usput smo naišli na nekoliko bunkera koji su građeni u periodu između 1960. i 1986. godine po programu Envera Hodže “bunkerizacija zemlje” i služili su u svrhu odbrane Albanije od NATO snaga i Varšavskog bloka. Bilo ih je preko 500.000, a posle smrti Envera Hodže mnogi su uništeni, a neki pretvoreni u kafiće, galerije, muzeje, “reklamne table” i postali su prava turistička atrakcija. 

Po ulasku u Makedoniju usledio je spust prema manastiru Sv Naum, ali manastir nam je ostao s leve strane, a mi smo nastavili desno, prema Ohridu. Na ovoj smo raskrnici bili juče i osećaj je kao da smo na domaćem terenu i da nam je već dosta toga poznato. Znamo i gde smo brali grožđe pa smo zastali da se i opet malo osvežimo.

Sledeća pauza bila je na 74. kilometru, gde smo stali ispred lokalne prodavnice da damo sebi malo oduška, srećni što smo nadomak cilju koji smo sebi postavili. Seli smo na gajbice i nazdravili skopskim pivom, a ispred nas su, posred puta, šetale krave i junci, tako da je ugođaj bio baš ekskluzivan!

Usledila su još 22 kilometra vožnje kroz predivna turistička naselja pored jezera. Sunce je već bilo na zalasku, jezero se mreškalo na vetru i pravilo talase manje ili veće, penušave ili kristalno jasno. Mi smo bili neizmerno zadovoljni i zahvalni za sve lepo i neobično što smo danas doživeli!

– nastaviće se –