Nakon tri sunčana i topla dana danas je za Ohrid najavljeno nekoliko stepeni hladnije, a poslepodne i kišovito. Odlična prilika da idemo na Galičicu, taman ćemo se na usponu fino ugrejati – reče Goran, a ja dodajem da i nije tako savršeno jer će gore na prevoju sigurno biti hladno, a na spustu još neprijatnije. Ma, to samo mrljam sebi u bradu, a istina je da se već pakujem i nestrpljiva sam da što pre krenemo! Ti bi stalno negde išla, samo da se ne stoji u mestu – smeje se Goran, i u bisage ubacuje opremu za kišu. Neka se nađe, zlu ne trebalo.

Brzo smo se spakovali i krenuli. Na ulazu u Nacionalni park Galičica zastali smo da popričamo sa rendžerom koji nam je dao osnovne instrukcije za kretanje po planini. Na pitanje da li treba da platimo ulaz, pošto smo videli tablu sa cenovnikom, rekao je da smo dobrodošli jer koristimo ekološko prevozno sredstvo, tako da plaćanje važi samo za motorizovane zagađivače.

Inače, Galičica je kraška planina sa najvišim vrhom Magaro na 2254 m. Jednim delom se prostire u Severnoj Makedoniji, a drugim u Albaniji; deo planine je i nacionalni park i zajedno sa gradom Ohridom i Ohridskim jezerom se nalazi pod zaštitom UNESCO-a. Nacionalni park povezuje Ohridsko i Prespansko jezero i danas je naš cilj prevoj sa kojeg ćemo videti oba jezera. Očekujemo nesvakidašnji spektakl i pravi je trenutak da pođemo po svoje uspomene. Mnogo se tome radujem…

Krenuli smo lagano, bez žurbe. Reč je o 14 km neprekidnog uspona koji se ne čine problematični jer je sve vreme asfalt i uglavnom je penjanje ujednačeno, osim na nekoliko mesta gde je nešto intenzivnije. Prizori su od starta raskošni – gledamo se sa Ohridskim jezerom obavijenim beličastim plutajućim pufnama i nebom plavim poput različka. Samo povremeno se pojavi tračak olovno-sive koji nagoveštava promenu vremena.

Mimo očekivanja prilično je toplo i znoj lije na sve strane Na otprilike 5. kilometru Goran je zastao da skine majicu s dugim rukavima, a ja sam nastavila s vožnjom (uglavnom koristim takve trenutke da vreme koje dobijem iskoristim za fotografisanje). U traženju zanimljivog kadra zaustavio me Goranov povik: Hej, dođi do mene! Kada sam se okrenula videla sam da stoji pored bicikla i zagleda i dodiruje levu nadlakticu. Prišla sam mu i reče mi da ga je ubo stršljen i da ga je poprilično zabolelo. Na mestu uboda se videlo ispupčenje u koži i trag krvi, a ubrzo i crvenilo i otok koji se minimalno uvećavao. Predložila sam da se vratimo u Ohrid pošto kretanje obično pojača efekat otrova pa bolje da krenemo nazad u slučaju da zatreba medicinska pomoć. Iz torbice sa priručnom apotekom koju uvek nosim sa sobom već sam izvadila lek za sprečavanje alergijskih reakcija i dala Goranu da popije. Reče mi da nikada nije imao neželjenu reakciju na ubod insekta pa ne očekuje ni sada, tako da je popio antialergik ali i odlučio da nastavimo sa vožnjom. I ja sam odlučila da gledam na taj događaj kao na nešto što je (skoro) normalno kada se krećeš u prirodi, te smo ubrzo oboje skrenuli pažnju sa tog neprijatnog intermeca. 

Nastavili smo sa usponom i sve do nekih 1400 m n.v. bilo je izuzetno vruće, skoro neprijatno toplo i sparno. Nakon toga vreme počinje dramatično da se menja; nebo je skoro potpuno posivelo, a vetar koji je dotle samo povremeno zasvirao odjednom se pošteno razgoropadio.

Vozimo grebenom Galičice, vidici su sve otvoreniji i lepši, uprkos sumaglici koja se pojavila iznad jezera. Konačno, na 14. kilometru uspona stižemo do prevoja Babe koji je na 1580 m n.v. Jako je hladno, oblačimo skoro sve od garderobe što imamo u bisagama, s nadom da nam oprema za kišu ipak neće trebati. Sa ovog prevoja je odličan pogled na Ohridsko jezero i okolinu tako da smo dobrih pola sata ostali da uživamo u prelepim prizorima koji su nas okruživali. Tu je i crkvica posvećena Svetom Georgiju i malo smo posedeli na klupici pored, okrenutoj prema jezeru.

Dođe vreme da nastavimo naš put, pa razmišljamo – kuda sad? Ideja je da krenemo još malo napred, da dođemo do te tačke sa koje se vide oba jezera, pa da onda odlučimo da li da se spuštamo prema Prespi, što nam je i najveća želja, ili … Videćemo.

Spust sa Babe prema Prespanskom jezeru

Oduševljena fantastičnim predelima kojima prolazimo zastajem svako malo da uživam i fotografišem. Goran je ispred mene i u jednom trenutku vidim da je zastao, okreće se prema meni i daje mi znak rukom da stanem a zatim i da siđem s bicikla. Znam da u takvim trenucima treba samo da pratim njegova uputstva, bez zapitkivanja. I bez reči sve je u sekundi bilo jasno kada sam ispred njega videla ogromnog šarplaninca za kojim se vuče dug, prekinut lanac. Pas se zaleće prema Goranu, laje, besan je… Uuuhhhh… Mirna sam. Miran je i Goran i nekom posebnom unutrašnjom energijom duha i staloženošću uspeva da umiri psa i da se ovaj malo odmakne od njega. Sada sam na redu ja. Hodam polako i pored sebe guram bicikl. Gledam ispred sebe, tobože nezainteresovano za bilo kakva dešavanja. Dolazim do Gorana i sada zajedno nastavljamo šetnju. Šarplaninac stoji u mestu, udaljen nekolilko skokova od nas, laje, reži, ali ne napada. Mi se udaljavamo i tek kada smo bili na pristojnoj udaljenosti seli smo na bicikl i krenuli u spust prema Prespi.

Nakon nekoliko kilometara zastali smo jer smo stigli upravo do mesta sa kojeg se vide oba jezera. Dakle, taj trenutak je zaista bio fenomenalan i za pamćenje! Predivan je osećaj stajati na takvom mestu! Javlja se zahvalnost silama unutrašnjim i svim drugim koje postoje a za koje nismo ni svesni da nas okružuju i da nas vode.. Hvala im!!

Tu smo sreli i planinare iz Slovenije koji su nam rekli da dobro razmislimo da li ćemo da se spuštamo prema Prespanskom jezeru, jer je nagib prilično velik i sigurno nam neće biti lak povratak. Da, u pravu su; razmislili smo dobro o svemu, vreme se pogoršavalo, sve je hladnije, vetar je bivao sve nemilosrdniji, kraj je septembra – dan je kratak, uhvatiće nas noć ako krenemo u avanturu za koju sad i nemamo uslove. Na momente nam se učinilo da će i sneg pasti, toliko je bilo hladno, te smo odlučili da se vratimo u Ohrid, a spust prema Prespi ostavimo za neki od narednih dolazaka u ove krajeve.

Sad još samo da prođemo pored onog šarplaninca.. Valjda je shvatio da i nismo nešto posebno zanimljivi. Za svaki slučaj smo u toj „njegovoj regiji“ gurali bicikle, čuli upozoravajuće lajanje negde iza brda, ali sve je ostalo na tome. Bogu hvala. Ponovo smo seli na bicikle kada smo bili na „sigurnoj teritoriji“ i tek tada smo krenuli u spust sa planine. Prva pauza bila nam je na vidikovcu Koritski rit, na 1421 m n.v. Po okolnim livadama šarenilo se mnoštvo leptira i malo sam se našalila sa Goranom, jer Galičica je poznata po preko 1600 vrsta leptira, a on je od svih njih ipak nabasao na stršljena! Dobro je kad nas ta avantura sa stršljenom nije više „koštala“, tako da sad možemo i da se smejemo. A posebno je dobro i što nam je sve toplije jer se vraćamo na nivo Ohridskog jezera. Dole nas čeka sunce, kojem se neizmerno radujemo! Čaroban dan, čaroban!!

– nastaviće se –