Te su nas godine prvomajski praznici odveli malo dalje nego inače. Volela bih da sad, nakon toliko vremena, ponovo sretnem sve vas s kojima sam delila ta tri predobra ranomajska dana. Volela bih da oćutimo sve doživljeno, da energija koju smo razmenili s tim čarobnim predelima ispuni prostor oko nas, da nam napravi štit od pokvarenštine, bolesti i zlobe. A, svi vi koji tada niste bili s nama, u našim bi očima kristalno jasno sve pročitali. I opet bi sve doživljeno oćutali.

Besna kobila poput devojke spremne za udaju. Okružila se belilom, soba joj miriše na čednost i čistotu. Zna za red: nešto staro, nešto novo, nešto pozajmljeno, nešto plavo. Sačuvala je zlatnožuto jesenje lišće, tradiciju koja se poštuje; okitila se novim pupoljcima i zagrnula prolistalim granama; od zime, svoje verne druge, pozajmila je mekan bogat tepih kojim će svatovi proći, a ona svoje uzdrhtale sapi rashladiti; plavim nebom će se prekriti i usnuti najlepši san, pred svoj svečani dan.

Dukat. Lenj. Kišovit. Nešto mrzovoljan. Ali, ne zadugo. Nehajno nas je ispratio, propustio kroz rascvetale predele i spremne njive. Nabujali potok u podnožju se penio.

Donja Ljubata. Zaglavljena u prošlosti, s ljudima – ljudinama. Školski internat sa crtežima dece koja se bore između surovosti života u planini, blatnjavih seoskih puteva i želje za lepšom budućnošću, u lakovanim cipelicama kojima će gaziti gradske trotoare.

Spust do Bosilegrada. Eh, dokle dođosmo!! Dočekali su nas prvi među jednakima: predsednik opštine i njegov pomoćnik. Divan susret, srdačan, nasmejan. Ispratili su nas s najlepšim željama za nastavak putovanja.

Vlasina. Jezero na 1213 mnv. Vazduh koji okrepljuje, svežina koja dopire od vode, neba, oblaka, okolnih pašnjaka i proplanaka.

Kakav kraj trodnevnog druženja! I, novi početak – uvek je to i novi početak!

Emira Miličević