Na akciju smo krenuli praćeni zvucima konjskih kopita. Uporedo s konjem i konjanikom išao je traktor. I, javljaju se fleševi iz detinjstva, i moj deda Dragoljub, koji je prodao konja da bi kupio traktor – “i to Fergusona”! “Ali, zašto? Zašto?! Nemoj Groma da nam uzmeš!!” Jedva sam, kroz suze, progovarala, i molila dedu da ne prodaje snažnog ata. Nama deci je to bio veliki gubitak, a deda je bio ponosan, jer je to značilo da njegovo gazdinstvo napreduje.

Odličan početak dana, i nema slučajnosti: krećemo iz sela Suvi Do, nadomak Žagubice, koje je davnih godina proslavio meštanin Jovan Stanojević, vođen jasnom vizijom da postane saksofonista. Kao tridesetogodišnjak, prodao je dva vola i kupio saksofon! Neobično za to doba, a radi se o pedesetim godinama prošlog veka. Neobično potpuno, jer za Istočnu Srbiju karakteristični su drugi instrumenti i zvuci. Uvežbao je Jovan sviranje na saksofonu, udružio se najpre s harmonikašem Pavlom, a zatim s orkestrom “Veseli Moravci”, i krenuo među narod, na svirke. Tako su mnoga narodna kola odsvirana na potpuno drugačiji način, a 15 Jovanovih kompozicija pohranjeno je u arhivu RTS i Radio Srbije kao posebno muzičko blago. Unazad pet godina u Suvom Dolu održava se “Saksofonijada”, manifestacija koja okuplja veliki broj muzičara, i pronosi slavu saksofona i lepog braničevskog sela. I tako je Jovanova vizija doživela ogromnu satisfakciju, a, shvatila sam, i deda Drajo i Jovan su napravili odličan posao!

A, da vidimo kakav ćemo “posao” mi danas da napravimo, i da li će biti u duhu konja, u galopu, ili je to samo slutnja, možda želja?! Pa, ko bi poželeo da vreo septembarski dan provede “galopirajući” beljaničkim prostranstvom, kroz šume, preko livada, s kamena na kamen, s vrha na vrh? Pa, mi, planinari, a ko bi?! Vodi nas Vlada Radivojević, po idejnom rešenju Neše Radičevića, koji samostalno istražuje planinske vrleti i mami nas na staze čudesne, neobeležene, nekada i teško prohodne, ali inspirativne i za pamćenje. I ovaj put ne idemo markiranim stazama, za drugima, već ostavljamo svoje tragove. Beljanica čeka. Idemo. 

 

Selo iz kojeg krećemo, Suvi Do, jedno je od starijih sela Braničevskog okruga; po nekim spisima datira još iz 1467. godine; ime je dobilo po rečici Dol, koja često presušuje. Nastanile su ga porodice iz sjeničkog područja, te se tako taj specifičan govor ovde zadržao.

 

 

 

 

Prošli smo kroz selo prošlošću obuzdano, i krenuli u penjanje širokim zemljanim i makadamskim putem. Brzo odmičemo, po malo je i dosadnjikavo, nema spektakla, uglavnom smo “zarobljeni” u šumi, nema vidikovaca, a mi ih toliko volimo, nema.. Ma, joooj…. Čega nema – nema, vidi ono što ima, a ima mirisa zemlje, šume, čuje se potok kako se meškolji, ima kanjon reke duboko u šumi skriven, potpuno suv; iz njega izranjaju stabla neobičnih oblika, grane koje pričaju, pečurke koje bujaju. Ima, ima…

I tu i tamo zastanemo, napravimo po koju fotku, igramo se sa senkama.”Samo se vi zabavljajte, videću vas kad dođemo na vrh, onda ćete kukati da vam je premalo vremena”! Vlado, Vlado, ne kvari nam zadovoljstvo, lepo je ovo drvo, zanimljiva ova stena, vidi kako se kamen beli, … Dobro, dobro, evo idemo, žurimo, a gde ti je taj Stenjkin vrh, zašto se tako zove, jel’ bila neka Stenjka, nesrećno zaljubljena, otkud znam, uglavnom legende govore o nesrećnim ljubavima… Dokle više nesreće, hoće li nas ta sreća?!

 

 

I sreća se pojavila u trenutku penjanja, uvek je penjanje sreća, uvek se oči u radosti šire, srce se raduje. Stazom kamenom prostrtom i zlatnim vlasima trave ukrašenom, popeli smo se na vrh Stenjkin kamen, na 1158 mnv. Sve je bilo savršeno lepo, odseci planine, nebo iznad nas, beli oblačci. I, odjednom – Vladin glas – idemo dalje!!

 

 

 

Pa, dobro, evo, idemo, spuštamo se niz taj isti rupičasti kamen, možda i po skeletima davno izumrlih morskih životinja hodamo, zanimljivo je sve to, ali mi žurimo, hoćemo još mnogo toga da vidimo i doživimo, prelazimo pašnjak, ulazimo u šumicu, saginjemo se, jedva pronašli puteljak, poprilično je sve zaraslo. Izlazimo na čistinu, pa se opet penjemo, pa evo i svežih tragova kravljeg izmeta, pa šta je sad ovo, gde su tu krave, eno vidimo katun, ima li tu ljudi; u susret nam trči šarplaninac, dakle, tu je i gazda. Neša se odvaja od grupe, prilazi katunu, ne ulazi, gazda ne izlazi, kaže, nešto je slab, ali proći će. On je Steva Badžić, bivši šumar. Svojevremeno je radio u Žagubici s Nešinim ocem. Godinama živi ovde preko leta, čuva stoku, a pred zimu se vraća kući u Suvi Do. Neša ga povremeno obilazi, uvek s ponudama – kafom, šećerom. Kad Steva u ranu jesen napusti katun i udolinu gde se sa stokom smestio, kad zavladaju zima i snegovi, vrate se oni koji su odavde potekli: divlje svinje, vukovi, medvedi. Brrrrrr…. Odjednom mi je hladno.

Penjemo se iznad katuna, zalazimo u visoku zlatnu travu, i izlazimo na vrh Krivulja (1159 mnv). Vrh je lep, prostran, ima kamenja, ima stena, ali i prelepih planinskih vrhova kojima je okružen. Predivan osećaj, petnaestak minuta za uživanje, i opet put pod noge, nazad. Spust, sad nam katun ostaje s desne strane, a mi odosmo u levo.

 

Počinje prava planinska avantura, spuštanje preko zakrčenih staza i puteljaka, probijanje kroz polja kupine, drenjine, za reumu dobre koprive, peče, svrbi, boli, bocka, lepe se čičkovi za nogavice, rukave, trebimo se od raznih iglica, pada se preko razgranatih vreža, dočekuje se na sve četiri, sloboda je to. Sledi nešto teži proklizavajući spust, prolazak kroz nisko rastinje, niko nema mačetu, a zašto nema, pa ovo je divljina, volimo mi to, savršeno se spajamo. Sledi jak uspon i izlazak na čistinu. Relativnu čistinu. I, kao iz pesme – tu se penje, tu se pada, to je sudba, to je nada, …

 

 

 

 

Ogladneli, ožedneli, evo i izvora, pa još jednog; Beljanica je bogata vodom, čistom, neokaljanom. Naš vodič je nezadovoljan, kaže, spori smo, možemo mi to bolje, i ne znamo koliko smo spori… Ma, znamo koliko smo dobri, srećni, zadovoljni, niko se ne žali ni na šta, svima je odlično, idemo, brzo napredujemo, zabavno nam je, pa šta ako malo i u noć zagazimo? Izlazimo na makadamski put, učini nam se poput magistralnog. Idemo, idemo, gazimo taj kamen, tvrd, beo, poslužiće nam njegova belina u mrkloj noći. Ima i proklizavajućeg sipara, te valja biti oprezan.

 

Sve smo bliži cilju našeg pešačenja, Žagubici, čuje se civilizacija, psi laju kroz noć, Mlava žubori. Prolazimo pored groblja, kakva nadrealna scena, groblje je skoro pa na putu, nema ograde, nema kapije, mrtvi su se stopili s putem, a putevi su život.

Stigli smo, prešli smo 30 km, možda i malo više, koga je pa to briga, zadovoljstvo se ne meri kilometrima ni visinskim metrima, srećan i zadovoljan čovek bez problema ga svuda doživljava i u sebi nosi.

Mi idemo dalje, nije kraj. Naš galop će se samo kratkotrajno utišati i prerasti u lagan kas. I, da dodam, dok u lepoj letnjoj noći nestajem – hvala svima na predivnom danu!