Nedelja, 25. mart, Baba Marta u raskoraku – još nije sigurna na koju će nogu da ustane. Odigla se malo iz kreveta, pogledala kroz prozor, a u vidokrugu joj double-decker pun planinara. “Mnogo su dobro ovi raspoloženi, gde li su krenuli, da li da im malo pomrsim račune, šta li su od mene zaslužili, ..?” Tako je nekako razmišljala Baba Marta, pa prislonila malo jače uvo uz prozorsko okno, da bolje čuje graju i razabere reči: Beljanica. Lisine. Veliki Buk. Tunelska pećina. Izazov. Radost.

Imamo mi našeg posla, ne marimo mnogo za te “spoljašnje uticaje”, već tražimo način da se nametnemo, izazovemo lepo, a razgrnemo ili makar umanjimo težinu onog lošeg. I, stvarno, evo nas na putu za Lisine. Ima nas 70ak; nemojte misliti da je to neka velika brojka kad su akcije Vlade Radivojevića u pitanju! Setih se jedne situacije kad smo išli na Gledićke planine i čekali nas “domaći” planinari da nam se pridruže i da nas ugoste. Još dok smo bili u putu zove neko iz organizacije i pita koliko nas je. “76”, kažemo. “Mislim, koliko je planinara?” “Pa, 76!”. “Kako?! Pa to se još nije desilo da iz Beograda dođe sa jednom akcijom toliko planinara..?!” Ma, pusti ti to čuđenje, već brže dodaj makar još malo vode, da bude više čorbe u pasulju za kraj! Nema izgovora za loš pasulj.. 

Dakle, lepo nedeljno jutro, prilično toplo, ali nije za verovati ni Baba Marti ni Beljanici. Još smo u autobusu, traje to već nekih 120 km, prošli smo i Despotovac; sledi nekih pola sata vožnje pa smo u Lisinama, odakle počinjemo našu današnju planinarsku akciju. Poslednje kilometre idemo klisurom Resave koja u snažnim vrtlozima produbljuje svoje korito. Deluje kao prava planinska lepotica koja se budi iz zimskog sna i spremna je za nove proletnje igre. Sada je poprilično raskošna i nabujala od snegova koji s vrhova Beljanice klize u njena nedra. Pravi se i važna, a što i ne bi, može joj se, prelepa je, nesvakidašnja. Naš prijatelj planinar Milan zvani Mocart, inače profesor muzičkog, uporedio ju je sa Vltavom, češkom rekom opevanom u simfonijskoj poemi Bedžiha Smetane. Tri su izvora koji se u jednom delu svog toka spajaju i od njih nastaje Vltava. Ona prolazi kroz poorane njive, bajkovite šume, poskakuje preko kamenih litica, spušta se u slapovima, i ko zna čime je još izazvala Milanovu pažnju, te je Resavu kroz prizmu umetnika uporedio sa češkim nacionalnim ponosom – rekom Vltavom. Imamo i mi čime da se dičimo, potrebno je da “samo” malo više upoznamo i zavolimo svoju zemlju.

I, konačno: evo nas u Lisinama! Tu ne treba niko da nas usmerava, znamo dobro šta nam je činiti: pravac izvor rečice Vrelo i vodopad Veliki Buk, koji se u punoj snazi obrušava sa nekih 25 m visine. Prizor je, kao i uvek u ovo doba godine, vrlo impresivan i teško se odvojiti od te lepote. Ipak, znamo da nas čeka još dosta toga zanimljivog i novog, da su mnoga iskušenja pred nama, te idemo dalje. Na nekih smo 350 m nadmorske visine, a cilj nam je, pored izlaska na 1339 mnv i najviši vrh, još mnogo toga. Penjemo se južnom stranom Beljanice, koja je, za razliku od severne, veoma stenovita i dosta strmog nagiba. Verovatno je po ovim stenama koje se izdaleka belasaju planina i dobila ime. Moglo bi se reći da je ovo penjanje među najjačim, da ne kažem i najtežim penjanjima u Srbiji. Naravno, to je za nas dopunski izazov, pogotovo što ima dosta snega i valja nam prtiti stazu.

 

Sporo se, korak po korak, penjemo kroz bukovu šumu i u jednom momentu kroz granje naziremo impozantne stene. Čujemo Vladin glas koji upozorava na ledenice koje se preteći nadvijaju. Već u sledećem trenutku zaglušujući tresak odjekuje klancem: jedna se ledenica odvojila i bučno prizemljila i u paramparčad rasturila. Zvuk ni malo prijatan, ali srećom sve je prošlo bez posledica po nekog od nas. Taj deo smo pretrčali skoro ne dišući. U stvari, kako bi se i moglo sačuvati od “napada” ledenica? Čitala sam da se od lavine eventualno možeš spasiti ako mlataraš rukama, tako stvoriš prostor oko sebe i uglavnom završih pri vrhu. Ali, ova “napast” je nešto posve drugo i niti smo smeli niti hteli da eksperimentišemo, već smo požurili pod sigurno okrilje pećine. I inače je Beljanica bogata pećinama, ali ova je posebna, ili smo je mi učinili takvom, i možda je baš ona privukla ovoliki broj planinara na današnjoj akciji. Pokušaću da opišem doživljaj koji je usledio, a pre toga da se još barem jednom u mislima vratim u te trenutke… Da… Evo… Nije mi teško, ali je i opet neobično. Zanimljivo. Na neki način i ne baš iz prve shvatljivo. Dakle, radi se o pećini koja jednim svojem delom – tj tunelom, razdvaja beljaničko brdo Sokolicu. Taj pećinski prolaz je uzan, odozgo kao da ga “pritiska” ogromna stena ko zna u koliko davnoj prošlosti nastala, okolo je kamenje koje se “ne zna se kad” obrušilo sa svih strana, a kroz otvor se škrto prelama sunčeva svetlost. Ispred mene se napravila kolona planinara i jedan po jedan su “nestajali” u tom tunelskom prolazu i spretno završavali s druge strane Sokolice. Kako svi, tako i ja, pomislih, te hrabro i odvažno i ja krenuh za njima. Ako sam i imala neku vrstu treme – kako ću ja to izvesti – ona je nestala i ustupila mesto radoznalosti. Jedva sam čekala da se “izvučem” iz tog “tesnaca” i provirim na drugu stranu. Šta li nas tamo čeka? Da li su možda na okolnim stenama jarići Babe Marte što ih uporno vodi u planinu kad im još vreme nije i tako izaziva zlu sudbinu? Ma, svašta se meni tako povremeno “javi”, a istina je da su odavde odavno “nestali” i jarići i čobani, ovaj deo Beljanice je potpuno nenaseljen, pust. Nigde ni traga ni glasa od ljudi. 

Tu je i vetar počeo da duva, temperatura se naglo spustila, sasvim dovoljno da se baterija u mom fotoaparat “ohladi” i otkaže poslušnost. Trenutak koji sam čekala, tunelska pećina koja me izazivački dočekala, sva moja radost zbog nečega što do tada nisam doživela u jednom trenutku se skoro izmakla kontroli i ustupila mesto neverici i neraspoloženju zbog “otkaza” baterije.. Ipak, nisam sebi dozvolila taj ”luksuz”, snašla sam se, ugrejala je u rukavici i uspela da “izvučem” po koju fotku iz ovog dela akcije. Ono što je usledilo po izlasku iz pećine je još jedan razlog zbog kojeg ću i opet doći ovde: idemo sve više i više, s leve nas srane nadvijaju atraktivne stene, s desne nam je provalija, klizavo je, bolje da se prema dole i ne gleda. Ne mogu da odolim, stajem, fotkam, obuhvata me neverovatno ushićenje, presrećna sam što sam ovde, što me sve jače šiba vetar, što se borim za svaki korak, što mi je teško, što proklizavam u stranu, što mi se pruža ruka da mi pomogne, što.. Ooooohhh.. Kako je lepo… Neka traje…

Evo nas, ulazimo u šumu četinara, u još jednu bajku. Glavni likovi možete da budete i vi, dovoljno je da uronite u snežnu belinu, da se ogrnete bogatim igličastim pufnicama, da zamislite želju i da joj se predate. Po vrhovima drveća kao da hodaju vile i ovaj dan čine čarobnim. Izlazimo na čistinu, i opet vetar, sada je i magla, ali – kome to smeta? Još malo pa smo na vrhu Beljanice, na 1339 mnv. Čini se mnogo više, mnogo surovije. Kratkotrajno zadržavanje, fotkanje, pa povratak – jednim delom istim putem, a zatim novom stazicom koju smo prtili. Gazimo stope onih ispred nas, ali i skrećemo s putića, ostavljamo svoje, autentične tragove. Ima smisla “utopiti” se u društvo s kojim si i okolinu koja te okružuje, ali ne zaboravite ostaviti i svoj trag, da bi imali gde posle da se vratite i u surovim stenama i naboranoj kori čempresa prepoznate svoj dah i zahvalnu iskru iz oka. Neka traje…