Sneg je padao celu noć, ujutro se pojačao, a mi jedva dočekali: zaželeli se beline, čistote, skloništa od buke, virusa, zagađenja. I, zato – pravac Avala! Nije nam daleko, a nije nam ni teško, radujemo se danu na planini. U stvari, sa najvišim vrhom na 511 mnv, Avala je pre brdo nego planina; mi danas nećemo tako “visoko” da se penjemo, već nas evo na skromnih 310, ispred planinarskog doma “Čarapićev brest”. Dom je otvoren 1954. na inicijativu osnivača PD Avala, dr Petra Kostića, “u znak sećanja na ustaničke dane slobodarske Srbije 1804. i 1941.”. Ispred doma je spomenik Vasi Čarapiću, znamenitom Karađorđevom vojskovođi, rođenom 1770. godine u Belom Potoku podno Avale. Zbog svog je porekla, i junaštva, dobio nadimak Zmaj od Avale. U stvari, ako ćemo u detalje – poreklo vodi iz plemena Kuči u Crnoj Gori, ali to je tema za neku drugu priču. Na mestu gde je spomenik, do pre dvadesetak godina stajao je brest oko kojeg je knez Vasa okupljao narod podavalskih sela i pozivao na ustanak protiv Turaka. I, eto, ako ste se nekada pitali – otud naziv Čarapićev brest!

Dok smo se pripremali za početak pešačenja, pristigla je i poveća grupa planinara. Praćeni njhovim veselim glasovima zamakli smo za prve četinare i krenuli u snežnu avanturu. Naš cilj je jezero Oaza u ataru sela Zuce, te očekujemo da ćemo od prirode biti nagrađeni lepim prizorima.

Staza kojom se krećemo je vrlo pitoma i “brza”, sve vreme se blago spuštamo, dan je hladan, temperatura u minusu, sneg pada bez prestanka, neretko i u naletima. Ispod novih naslaga belog pokrivača povremeno “zapreti” zaleđeni šumski puteljak. U šumi smo sami, divan je to osećaj slobode, a čini se da su planinari koje smo prethodno sreli otišli drugim pravcem. Sami u šumi? Neeeee! Povlačim reč! Trglo nas je iznenadno besomučno lajanje čopora pasa koji su se pojavili na izlazu iz šume s naše desne strane i brzo nam se približavali, kao da žele da nas opkole. Uuuh, pa šta je sad ovo, i kako se ponašati? Pa, ideš svojim putem, gledaš svoja posla, pa će se i oni povući u svoje “dvorište”… Tako nekako. I, ne mogu da kažem da mi je bilo prijatno, ali produžili smo kao potpuno nezainteresovani, i nakon nekoliko minuta tu neprijatnost ostavili iza sebe.

Nastavili smo nesmetano i nesputano kroz šumu, pa izašli na asfaltni put za Zuce, pa se spustili pored vikend-naselja, i na jednoj raskrsnici zastali da “bacimo” pogled na navigaciju, da ne promašimo skretanje prema jezeru. Da, već smo ga prošli nekih stotinjak metara, te se vraćamo, vidimo proširenje koje vodi u šumu, a na drvetu i putokaz za jezero. Superrr, na pravom smo putu!

Oko nas snežna idila, strmo se spuštamo, pratimo potok, setih se i pesmice o zeki i zaleđenom potoku, pa se na neki način vratih u detinjstvo. Razmišljam o tati, koji iščekuje operaciju srca, o mami, koja pored svojih, ne malih zdravstvenih problema, sada brine i o tati. I opet u misli prizvah zeku, da doskakuta kroz šumu, da mi donese lepe vesti, da odnese brigu.

Prelazimo potok preko mostića, pa preko još jednog. Neko se baš potrudio da ova staza bude privlačna i da se svi lepo i prijatno ovde osećaju. Stižemo i do malog, zaleđenog jezera, sa svih strana okruženog šumom. I ovde se vide rezultati dobre ideje i vrednog rada, jer je prilaz jezeru raskrčen i olakšan, a na nekoliko mesta su postavljene klupe za odmor. Sigurno je lepo i kad šuma olista i pravi hlad, a i kad u jesen lišće zažuti i pluta po površini jezera.

Zastali malo pored jedne klupe, užinali, ali temperatura je ispod nule i brzo se hladimo. Nije dobro praviti duže pauze, lepo smo se zagrejali i ne treba da uzalud trošimo tu toplotu. Odlučili smo da napravimo krug oko jezera, pa da se vraćamo nazad. Teško je od snega razlikovati gde je granica između staze i jezera, te sam čak uspela u jednom trenutku i da nagazim na led prekriven snegom, da ga cipelom probijem, ali sam brzo odreagovala i izvukla nogu iz jezera bez ikakvih posledica. Dobro je.

U povratku uglavnom idemo istim putem, nije ni malo dosadno, ali smo iznenađeni kojom brzinom se nebo “zatvara”, jer ga sve više zaklanjaju teški oblaci puni snega i magla koja postepeno pritiska. Treba da požurimo, premda trasa nije duga. Razmišljam i o onim psima, valjda im sada nećemo biti zanimljivi, već su nas jednom videli. Sad se uglavnom penjemo i dobrano grejemo. Sneg je sve gušći, vetar ga nosi po stazi i prekriva tragove svih nas koji smo tuda već prošli. Prolazimo i “kritičnu” tačku, čopora nema, i bi mi lakše. Idemo dalje, ostaje nam još nekih 1.5 km do Čarapićevog bresta, brzo se krećemo, stazica je u jednom delu šume prilično uska, a na stazi nas čekaju – dva baš velika i negovana psa! “Gde su vam gazde?”, pita Goran. A, oni ne progovaraju, tj ne laju, samo šutke idu pored nas, pa puste da prođemo, pa jedan ide ispred, a drugi iza, pa ovaj ispred čeka da dođemo do njega, i čeka ovog iza, pa.. Uigrana ekipa, vidi se! Bi mi malo sve to neobično, ali sam prihvatila tu “igru”, pa sam i sama počela u svemu tome da uživam. Gazde se nisu pojavile, te smo pretpostavili da psi “pripadaju” planinarskom domu.

U svemu tome stižemo do kraja naše današnje avanture, nasmejani, zadovoljni, blago umorni. Sad još “samo” da se izvučemo iz ovog “slepog creva” gde ralica ne prolazi i ne baca se rizla niti bilo šta drugo da spreči proklizavanje automobilskih guma. Naši pratioci se odvajaju od nas, kao da su svoju misiju uspešno izveli do kraja; mi se pogledima opraštamo od lepih četinara, produžavamo do spomenika Zmaju od Avale i zastajemo pred burnom prošlošću Srbije. Da se nikad ne zaboravi.

Pozdrav, dragi prijatelji, do našeg novog susreta; i – ostanite u dobrom zdravlju!