Pazi sad: kako sam se nadala, a kako sam se udala?! I, ako je gledati prema mojim šeširima, a iz godine u godinu su sve veći, reklo bi se da su mi i apetiti sve veći. Tako ja razmišljam. A, šta sam poželela za Čiker mtb maraton 2018? Koliko god se radovala svojim “starim” prijateljima, jer oni su okosnica cele priče, ipak “novi” ljudi daju neophodnu dozu svežine – poput transfuzije koncentrovane krvi ali od podudarnog davaoca. Gde ćeš naći zdravu podudarnu svežinu nego na Čikeru, gde je još 130 takvih kao što si ti? Mladih, ludih, željnih avanture, dobrog pedalanja i preznojavanja, novih ciklo-destinacija i atrakcija.

Eto, reklo bi se da sam na pravom mestu, a da nema slučajnosti vidi se i po tome što sam na startu Maratona šestu godinu za redom. Lepo je, sunčano nedeljno jutro, 24. jun 2018., a maratonci preplavili centralni kraljevački trg. Došli smo mnogo ranije no što je trebalo jer valja i to uzbuđenje pred start podeliti. Među nama je i TV ekipa RTSa; oni će nas pratiti svih 8 dana Maratona, sve do Ulcinja, i od naših avantura napraviti dobru televizijsku priču. Čemu se oni nadaju, e, to ih nisam pitala! 

Krenuli. Ja među poslednjima, naravno; nisam ljubitelj gužve, “uguravanja”, volim da zauzmem svoju poziciju “pozadinca” gde neprikosnoveno vladam. Tu i tamo se probijem do srednjih redova, napravim po koju fotku, prođem još malo napred, pa se zadržim uz neki potok, pored lepe breze, ili u hladovini četinara. Ala je lep ovaj svet… Baš sam srećna, i baš mi je lepo.

Idemo prema Mataruškoj banji, pa Bogutovačkoj; tu smo negde imali i prvi pit stop, ali ne da bi menjali gume pa zatim žurno nastavili vožnju, već su nas s puta “skrenuli” kolege našeg druga Preme i u veseloj atmosferi poslužili medom, sokovima, domaćom šljivovicom. Hvala, dragi ljudi!  U Bogutovcu prelazimo Ibar preko atraktivnog visećeg mosta. Oprezni smo, ne izgleda nam baš da je potpuno bezbedan; ima trulih greda, ali uvek se više obradujem ovakvom mostu zaraslom u zeleniš nego nekom betonskom, bezdušnom. Možda malo preterujem, ali mi koji smo na ovakvim mostovima “u prolazu” teško da možemo uvek da razmišljamo na način ljudi koji tu žive i svakodnevno prelaze s jedne na drugu obalu. Ipak će o svojoj svakodnevici i problemima da se pobrinu sami. Nastavljamo vožnju pored planinske reke, lepotice Lopatnice – vremena za hvatanje rakova i pastrmki nemamo, možda neki drugi put. Stižemo do etno-domaćinstva “Biser Lopatnice” na zasluženu pauzu; ovde je atmosfera prava domaćinska, mnogo nam je lepo, polegali smo po prostranom dvorištu i baš uživamo. Odvajamo se od te lepote, ali s obzirom da se sve vreme krećemo izuzetno lepim krajolikom i vozimo makadamskim i zemljanim puteljcima, i nije nam to teško palo.

Koliko sam primetila, većini mojih prijatelja je vožnja prvog mtb Čiker maratonskog dana bila baš baš prijatna. Istina, bio je jedan krupno-makadamski deo malo nezgodniji, nezgrapniji, možda i zahtevniji. Kako god, naš drug Dule se očigledno u jednoj situaciji nije baš najbolje snašao, proklizao, pao i povredio ključnu kost. Dule je završio svoj maraton za ovu godinu i bilo nam je mnogo žao i teško zbog njegove povrede. Kako li je tek bilo njemu… Dobro se držao, junački, sačekao da vozilo Čiker-organizatora dođe po njega i odvede ga na lekarsku opservaciju. Javio nam se kad je pristigao kući u Beograd, da znamo da je srećno doputovao. I jedna slatka devojčica je malo precenila svoje mogućnosti, ali je i ona bila hrabra i stoički sve to podnela, bez težih povreda. Dosta je bilo loših vesti za jedan dan! Idemo dalje, u lepo.

Pred Guču, krajnju destinaciju za današnji dan, prolazimo kroz vikend-naselje gde se Goran, Miloš i ja zaustavljamo ispred jednog prelepog dvorišta. Ljubopitljivi gazda nas zove da mu se pridružimo “na po jednu čašicu domaće”, a mi smo samo zamolili da napunimo bidone vodom. Ipak, nismo se otimali i vrlo rado smo ušli u dvorište uređeno u engleskom stilu. Ubrzo smo saznali da je naš ljubazni domaćin proveo 40 godina u Engleskoj i više pitanja nismo imali. Odveo nas je do rečice Bjelice koja protiče uz njegovu imanje i tu smo nazdravili i poželeli da nam i svi ostali Čiker-dani prođu u ovako lepoj atmosferi.

Po dolasku u Guču svi putevi su vodili u improvizovani kamp, gde nas je naš drug Nenad Čačanin počastio ručkom. Praseće pečenje, salatu, palačinke, domaću rakiju – sve su to pripremili i doneli njegova majka i rođaka i tako je Nenad ispunio svoje obećanje dato prošle godine na Čikeru! Bravo, Nenade, stvarno si čovek od reči! Posle dobre hrane, neka se ne ljuti vegani i ostali, usledilo je lepo opušteno veče, ali hladno. Vremenska prognoza nam “ide na ruku” još samo sutra, za kasnije se očekuje pad temperature i kiša, kiša, kiša, kiša… Ne brinem mnogo, ne znam šta bih time dobila, mislim da mogu samo da izgubim, da pokvarim trenutak u kojem sam. Za kišu sam se pripremila dobrom opremom, a sve ostalo… O tome ću razmišljati sutra.