Majko Moja Mila!!! Pa, ovo je neverovatno!!! Odakle ovo i baš ovakvo kamenje, i baš ovde?! I, kao da su sve te stene žive, kao da dišu, i samo što ne progovore! Moje su se oči sve više otvarale pred neočekivanim i nesvakidašnji prizorom, a pod nogama kao da se talasalo more. More Kamenja! Ili je to More Duša? Jer, između kamena i duše, kaže staro predanje, postoji fantastična veza: veruje se da kamenje ima ljudski miris, da su nekada davno duše poškropljene različitim mirisama. Tako se na ovom svetu ljudi između sebe prepoznaju prema istom mirisu… To je ta uska veza. Ja verujem. Pa i sada, kada stojim na rubu “kamenog okeana”, a noge mi “zapljuskuju” niski planinski borići koji kao da izrastaju iz kamenih talasa, ja uživam i s ushićenjem celo svoje biće punim lepotom. Baš uživam. U daljini se sunce probija kroz oblake, prelama preko gromadnih stena i ogleda u jezercetu nestvarno plave boje. “Zemlja plavih očiju”. Sad je jasno zašto Retezat zovu ovako nadahnutim imenom.

Želja da s planinarima dođem na Retezat, planinski masiv u Južnim Karpatima i jedan od najvećih u Rumuniji, postoji već duže vreme, a privukle su me fotografije mojih prijatelja planinara. Jasno je bilo da je uspon kondiciono i tehnički zahtevan, ali da se uloženi trud i te kako isplati.

I tako sam munjevito odreagovala na objavu PD “Krug” i vodiča Milana Vojnovića, i prijavila se za vikend u Rumuniji. To što nisam poznavala nikoga iz ekipe za mene nije bila prepreka niti hendikep, već sam na to gledala kao na prednost. Upoznavanje novih ljudi obično izazove i malo bolje udubljivanje u sebe i pronalaženje potisnutih delova ličnosti, možda zaboravljenih emocija, možda vraćanja neke nove vere u sebe i svoje moći. Moći su razne, nekih i nismo svesni, ali kada te približe novim idejama i ljudima, onda im se baš raduješ i s posebnom ih pažnjom neguješ.

Na akciju smo pošli u ranim jutarnjim satima, iz planinskog mesta Raušor. Bilo je prilično hladnjikavo, ali je od početka krenuo uspon i brzo smo se zagrejali. Sa ulaskom u predivnu šumu četinara nastala je vesela graja i odlično raspoloženje. Prilikom jedne kratke pauze na čistini među smrčama, prišla su nam dva psa, strpljivo sačekali i dalje put nastavili s nama. Koliko će biti znatiželjni i uporni da nas prate, videćemo.

Naš cilj danas je vrh Retezat, na 2482 mnv, inače po visini treći vrh u istoimenom planinskom masivu. Do vrha ima poprilično uspona, jer krećemo sa nekih 1000 mnv, ali idemo polako, stići ćemo. Sve je toplije, žedni smo i bez ustručavanja vodu zahvatamo iz rečice koja slobodno klokoče pored staze kojom se krećemo. Postepeno izlazimo iz šume visokog drveća i zalazimo među nisko rastinje. Samo nam glave vire i nasmejana lica, te je prizor veoma simpatičan. Na stazi se postepeno upoznajem s ostalim planinarima i vrlo brzo se izdvaja grupa koja ima slične afinitete. Ili se možda prepoznala po mirisu. Uglavnom, družimo se, pomažemo po potrebi jedni drugima, fotkamo, oprezno prelazimo sa stene na stenu, nema mesta opuštanju.

Prelazimo predivnu kamenu dolinu, pa se penjemo sve više, pa sve češće zastajkujemo i osvrćemo se ne bi li upili što više krasote. Okruženi smo impozantnim vrhovima Karpata, vreme je fenomenalno, vidljivost jako dobra. Povremeno je prelazak preko kamenja malo ekstremniji i teži, ali sa svakim izlaskom iz nezgodne situacije predeli su sve lepši. U jednom delu uspona našla sam se u društvu nekoliko devojaka s kojima sam se super družila. Išla sam malo ispred njih pa sam i prva dolazila do posebno čarobnih trenutaka. Tako je bilo i kad sam ugledala predivno jezero Stevia, koje se fino ugnezdilo na nekih 2200 mnv, u dolini u podnožju vrhova Prelucele i Retezat. Jedva sam čekala da mi se i ostali pridruže i podelimo radost dok gledamo u lepotu koja nam se ovde tako nesebično daruje.

I stojim tako i čekam da se iza jedne nezgodne stene pojavi grupa devojaka i već čujem kako uzdišu od napornog uspona i nezgodnih metara, ali već u sledećem trenutku njihova lica su ozarena i u očima im je neverica i sreća. Seli smo tako zagledani u još jedno plavo planinsko oko, na trenutak utišali svoje misli i disanje i potpuno se prepustili čaroliji trenutka. Iz sanjarenja nas je trglo fino osipanje kamenčića oko nas; i dalje su tu naši pratioci, ona dva psa iz šumskog dela priče. Jedan se sada odvaja i čini se da će da se vrati. Ko zna koliko je puta već prošao ovom stazom i moguće da mu je već dosadilo.

Nastavljamo s penjanjem, uspon je sve ekstremniji, obazrivost je sve veća, nema opuštanja. Sve vreme je tu i crno-bela kuca i nekoliko puta sam se zapitala da li će mi možda i zasmetati prilikom nekih nezgodnijih metara, gde ima dosta sipara i gde se treba dobro “učvrstiti” kod svakog koraka. Ipak, životinja ima one prave iskonske instinkte za preživljavanje i ispostavilo se da je i te kako dobro procenjivala kritična mesta, i svojim ponašanjem i stavom i meni poprilično pomagala. U nekoliko navrata, pri najzahtevnijim deonicama penjanja, sele bi tako i kuca i ja, da na trenutak povratimo dah, da se pridružimo tišini velikih planinskih visina, pa da onda opet zajedno nastavimo put. I gledale bi se tako, kuca i ja, i bez glasa razmenjivale reči prepoznavanja.

Ushićenje koje sam osećala u trenucima kad sam bila sve bliže vrhu mogla sam tiho da nosim u sebi. Bilo je to veoma snažno osećanje, emocije su se ravnomerno prelivale celim mojim bićem, spajale se sa svakim kamenom i travkom koje su me okruživale.

Neverovatan doživljaj stapanja s prirodom ne dešava se pri svakom usponu, i zato ću Retezat pamtiti kao poseban. Prvi sam put ovakvo ushićenje doživela na Rtnju, kada me je osvojio svojim gospodskim manirima i snažnm emocijama koje je sposoban da izmami. Planina je to poput Muškarca pred kojim ništa ne tajiš i koji prepoznaje tvoju prirodu i tvoj miris kao svoj. I sa izlaskom na sam vrh znala sam da ću i opet ovde doći. A On će za mene biti tu.