Napuštamo Rijeku Crnojevića, sada obogaćeni raskošnim darom prirode kojim ovaj kraj obiluje. Penjemo se užarenim asfaltom, sunce je nemilosrdno, dobro dođe i najmanji grm koji pravi iole hlada. Valjda ćemo negde naići na kuću, na prijateljsku reč i ponuđen bidon vode… Voda. Najvažnija na ovakvim bajk-turama. Ali i društvo, dobri drugari, koji čine da ti sve lepo što doživiš bude još zanimljivije i lepše, a ono neprijatno i teško bude olakšano i brže prođe uz priču i podršku.

Nedelja je, 30. jun 2019. godine, a Čiker-mtb maratonci su u svom poslednjem, osmom maratonskom danu, na putu za Tivat. Jutros smo krenuli iz Podgorice, stigli do fascinantne Rijeke Crnojevića, upoznali se s delom prirodnih lepota i bogatom istorijom ove varoši, pa idemo dalje. Prilično sam nestrpljiva da konačno vidim i “to Cetinje”, prestonicu Crne Gore, i, kako ga još zovu, grad-muzej. Ipak, mesta žurbi nema, dug je put, ne treba ništa “preskakati”, ni jednu emociju utišavati, već uživati i pamtiti svaki trenutak i misao koja se nametne.

I, pratim ja tako svoje misli i emocije, i razmišljam da sad, na naš način, idemo “putevima Ivana Crnojevića”: naime, krajem XV veka tadašnji vladar Crne Gore Ivan Crnojević, sklanjajući se pred Turcima, sa Žabljaka je sedište države i crkve preneo na Obod – Rijeku Crnojevića, da bi potom, pod novom najezdom Turaka, godine 1482. svoj presto preselio u Cetinjsko polje. Tu je podigao dvor i manastir i osnovao grad Cetinje.

Razmišljam, i zanimljivo mi je, kako sam zahvaljujući biciklizmu proputovala mnogim državama bivše Jugoslavije, i kako se oko tih mojih točkova vrlo vešto i nenametljivo “obmotava” istorija, geografija, biologija, znamenitosti, misterije i legende krajeva kroz koje prolazimo. Srećnici, to uvek kažemo za sebe. Srećnici koji dišu u ritmu prirode, ne sklanjaju pogled sa lepog, već idu u susret svojim srećnim trenucima, nadahnuti uvek novim avanturama. I, prepoznaju to i drugi u nama, i uvek nas svi rado dočekaju.Tako i sada, kada smo se nakon jednog baš dugog i nepreglednog uspona popeli na brežuljak, pa nam se ukazala oštra krivina u desno, a kad smo izašli iz krivine – iznenadila nas velika kuća, ogromno dvorište, a u dvorištu – česma! Našoj radosti nije bilo kraja! Domaćin nas je pozvao na čašicu rakije, na predah uz smokve, kafu, ali, domaćine, daj nam vode… Tu su se vrzmale i znatiželjne mačke, nije im smetala vrućina, penjale su se na drveće, pa skakale pravo pred nas. Čini se da odavno nisu imale ovako neobično društvo. 

Konačno stigosmo u ušuškano Cetinje, optočeno zelenilom četinara. Užareni gradski trg prijateljski nas je dočekao, hladovine za predah je bilo dovoljno za sve, ali mene nezadrživo mame velelepne građevine i spomenik koji je podignut na platou između dvora kralja Nikole i zgrade Državnog arhiva Crne Gore. Priđoh bliže, preda mnom je spomenik utemeljivaču Cetinja, zetskom vladaru Ivanu Crnojeviću, ovde postavljen 1982. godine povodom petstogodišnjice grada. Na spomeniku piše: “Cetinje, svom osnivaču gospodaru Ivanu Crnojeviću”. Figura muškarca sa mačem preko ramena , kao simbolom pravde, i štitom, kao simbolom odbrane, dominira ovim delom gradskog trga.

Još malo šetnje gradom-muzejom, ali dođe trenutak i da nastavimo naš put. Pre toga “palo” je i fotografisanje, dok naš drug Vjekoslav – Veka “podiže” dron da s visine gleda na nas i lepotu kojom smo okruženi. Ovde se jedan deo ekipe odvojio i krenuo prema Lovćenu, što meni, nerado to kažem, nije bilo ni na kraj pameti; sve sam više osećala bolove u leđima i bilo je jasno da ne trebam nepotrebno produžavati vožnju, a posebno ne dodavati još uspona. Naime, Cetinje je na 700 mnv, a drugi po visini lovćenski vrh – Jezerski vrh, na kojem se nalazi Njegošev mauzolej, je na 1657 mnv. Dakle, nekih 20ak kilometara penjanja i skoro 1000 metara uspona! Paaa…. Kad-tad ću i opet ovde doći i sigurno dopedalati do mauzoleja. A sada, svaka čast svima koji su se popeli na Lovćen!

Napuštam Cetinje dok mnogi moji drugari još uveliko pristižu. Nekako su svi tromi, velika je vrućina, i svako se od sunca štiti na svoj način. Ja sa glave ne skidam kacigu, ali jedno “rešenje” je bilo baš originalno: naime, među nama je mladić koji je skoro od prvog dana maratona jadikovao da nije spreman za ovakve napore i da će se pre vremena vratiti kući. Ipak, nije odustao, kao ni mnogi pre njega što su mislili da neće izdržati, a zatim iz dana u dan jačali i mentalno i fizički i s osmehom došli do kraja maratona. I, šta je to tako originalno kod njega? Pa, sve vreme nije odustao od svog “patenta” da glavu od sunca krije peškirićem! Meni je to bilo baš zanimljivo, i ne pitah ga čime je učvrstio peškirić da ne spadne sa glave, da li ukosnicama, štipaljkama za veš, ili čime već…

I opet uspon, i idem tako lenjo, povremeno zastajem, razgibavam se, prija mi kad pored puta napravim nekoliko vežbica za istezanje. Očigledno da sam noge odlično pripremila za ovaj maraton, ali ne i leđa. Dakle, slaba tačka. Pa, dobro, svako ima svoju, i neka na tome i ostane, ne daj Bože većeg zla! Znam da će svi problemi biti zaboravljeni istog trenutka kad prvi put ugledam more i brodove kako plove Kotorsko-risanskim zalivom. A, dotle… Dotle ima još da pedalamo.

Idemo prema Njegušima, ali ne dobro poznatim putem punim nezgodnih ali atraktivnih serpentina, kojim smo se spuštali pre dve godine, već kroz tunel koji je u međuvremenu probijen na potezu Čekanja-Bukovica. Prošli smo raskrsnicu, skrenuli u levo, idemo prema tunelu, ispred tunela zastajem, pripremam osvjetljenje, mada je tunel dobro osvjetljen, prolazim tih 450 metara, izlazim na drugu stranu, još malo i spuštam se u Njeguše. I osetih neko razočarenje, kao prevaru.. Jeste da se sada brže stiže na more, jeste da je put nov, odličan, proširen, ali ja imam nostalgiju za onim starim putem i onim pogledom na obronke Lovćena… 

Nastaviće se.