“Jezero bez izvora nestaje. Izvor bez česme ponire. Katun bez obnovitelja zamire. Za dušu Milovana – Malja Popovića, obnovitelja katuna, ovu česmu posveti bratanić Željko Radovanov”.

Reči su ove utisnute u kamenoj ploči na česmi podignutoj u blizini Bukumirskog jezera, podno Kučkih planina. Reči koje su mi se duboko urezale u misao i sećanje, i kojima počinjem priču o sedmom Čiker-mtb maratonskom danu.

Petak je, 29. jun 2019. godine, sunčano, prohladno i vetrovito jutro u Kolašinu. Čiker-maratonci su okupljeni na centralnom gradskom trgu, spremni za još jedan perfektan dan i nove avanture. Tražimo karakteristična mesta za fotografisanje, a u stvari je jedan spomenik “pronašao nas”: to je “spomenik podignut u znak sećanja na borce i žrtve fašističkog terora iz sreza kolašinskog, palim u narodnooslobodilačkoj borbi”, koji mnogo govori o dramatičnoj istoriji, borbi i stradanju crnogorskog naroda. A, ako “zagrebemo” malo više u prošlost Kolašina, saznajemo da su ga osnovali Turci u XVII veku, da se poreklo imena ne zna sa sigurnošću, premda jedna legenda kaže da ga je dobio po slovenskom vojvodi uticajne loze – Kolašinu. Da bi se ovi krajevi oslobodili od turskog zuluma, neprekidne borbe vodili su Rovčani, Drobnjaci, Moračani, Vasojevići i ostali Crnogorci. Odlukom Berlinskog kongresa 1878. godine Kolašin je pripao Crnoj Gori, a 9. oktobra 1878. je i zvanično predat tadašnjem crnogorskom suverenu – knjazu Nikoli Petroviću.

Eto, malo i da se upoznamo sa gradovima-domaćinima, da se kući vratimo obogaćeni novim znanjima i drugarstvima. “Ti svuda imaš dobre drugare, skoro u svakom gradu i mnogim selima Srbije i Crne Gore” – reče jednom prilikom moj mlađi sin. “Imam”, rekoh, “zahvaljujući sportu i specifičnom duhu koji nas vezuje. I, zato se skoro svuda osećam kao kod svoje kuće”. 

Napuštamo ovaj divan gradić smešten na obali reke Tare, okružen brojnim planinskim vencima. Juče smo se spustili sa Bjelasice, a danas idemo put Kučkih planina i očekujemo prirodne spektakle. Uostalom, to je i glavni razlog što iz godine u godinu dolazim na Čiker mtb maraton: obilazimo mesta i upoznajemo predele gde sigurno većina nas nikada nije bila niti bi kročila, da nije ljudi iz Kraljeva koji nas smelo vode i spajaju Srbiju i Crnu Goru na najzdraviji mogući način – sportski!

Sa približno 1000 metara nadmorske visine postepeno se prašnjavim asfaltnim putem penjemo prema Mateševu. Sunce nemilosrdno prži, a zatim nas i vetar tera dalje prema Veruši. Naselje je to na 1216 mnv, smešteno na pola starog puta između Kolašina i Podgorice. Ovde postoji vrlo zanimljiva priča o crnogorskim plemenima, pa tako i podatak da je “u starijoj plemenskoj podeli Veruša pripadala Kučima i Vasojevićima”, a od 1625. godine “vlast nad ovim područjem nepodeljeno je pripala Vasojevićima”. Meni je sve to veoma zanimljivo. Duboki su to i zdravi koreni.

Nastavljamo vožnju, i dalje se penjemo, put je krivudav, makadamski, odličan, nije ni malo dosadno, prolazimo šumicu, sada je sve krševitije, neverovatno lepo. Uživam. Povremeno se uz put pojavi veća stena, tu ne mogu da odolim, ostavljam bicikl, penjem se, osećaj je fenomenalan. I onda opet idemo dalje, i taman izađemo iz još jedne krivine a prizor bude još lepši. Svako malo stajemo i fotografišemo. Ko zna da li ću više ikada doći ovde… Toliko toga ima što nisam videla.. A vreme neumitno teče… Carpe diem. Uhvati dan. Uživaj. Ne propuštaj vreme.

Trenutak kada smo bili iznad prelepog zelenog gorskog oka nikada neću zaboraviti: Bukumirsko jezero prostiralo se u dolini ispod nas i jedva sam čekala da mu priđem i zagledam se u njegove dubine. Jezero leži na nadmorskoj visini od 1448 m, dubine je do 17 m, a puni se putem oborina, otapanjem snega i iz povremenih izvora sa obližnjeg katuna. Legenda kaže da je jezero nastalo tako što se putnik-namernik ovde zaustavio da predahne; zaspao je žedan i sanjao vodu. Kad se probudio, san se pretvorio u javu: voda je ispunila celu dolinu i stvorila jezero! Još je jedna legenda vezana za ovo jezero, a govori o tome kako je ono dobilo ime: ovde je nekada živeo nomadski narod imenom Bukumiri. U jezeru je obitavao zmaj kojem su Bukumiri narušavali mir. Ni Bukumiri nisu voleli zmaja, te su pokušali da ga oteraju tako što su u jezero ubacili veliku usijanu stenu. Jezero je tada proključalo i iz njega je iskočio čovek na belom konju, koji je bacio kletvu na Bukumire. Prokletstvo se ostvarilo i pleme Bukumira je zauvek nestalo.

Nošeni vetrom i na krilima legendi, stižemo do česme s početka ove priče. Trebalo nam je do ovde nekih 35 km pedalanja i poprilično penjanja, tako da sam baš ogladnela i jedva čekala da se uhvatim u koštac s mojim sendvičem. Ili, možda ipak prvo do jezera… Da, prvo do jezera!!

Put do jezera je krupno-makadamski, i dobrano smo se spustili dok nismo došli skroz do obale. Obišla sam oko jezera, prišla lokvanjima što su nemirno poskakivali po površini, sela zagledana u okolne planine, uživala u tišini koja se dolinom prostirala. Zaboravljam na vreme… Zaboravljam na vreme… Trgla sam se u jednom trenutku, iznenađena i time što me Goran nije požurivao. Obično je on taj “glas razuma” i razmišlja o vremenu, ali ovaj put je zastao očaran prizorom; ni njemu se nije žurilo. Ipak, vreme je za pokret, skoro svi naši drugari su već otišli, i sada i nas desetak krećemo u nastavak dana.

Ima još…