Lepog se ne odričemo: u V Čiker-danu od Mileševe do Pavinog Polja

Područje klisure reke Mileševke, smešteno između planinskih masiva Zlatara i Jadovnika u jugozapadnom delu Srbije, proglašava se zaštićenim područjem I kategorije od izuzetnog značaja, kao Specijalni rezervat prirode”. Ovu Uredbu donela je Vlada Republike Srbije 1. oktobra 2014. godine, a u članu 2 navodi: “… stavlja se pod zaštitu radi: očuvanja prirodnih pojava i fenomena u reljefu, geologiji i hidrologiji uslovljenih veoma izraženom orografijom terena i geografskim položajem; prirodnih retkosti – Pančićeva omorika; autohtone šume pitomog kestena i bukve; brojnih endemičnih, reliktnih, retkih, migratornih i ugroženih vrsta od nacionalnog i međunarodnog značaja, poput beloglavog supa koji ovde nalazi svoje utočište, … “. E, tu sam te čekala!…

Jadovničke livade

U IV Čiker-mtb danu sa jadovničkog platoa na 1708 mnv postepeno se i bez žurbe spuštamo cvetnim obroncima planine, izlazimo na makadamski put i zastajemo pred tablom s natpisom “Spec. rezervat “Klisura reke Mileševke” – Hranilište divljih životinja”. Aha, dakle – to je to! Tu je, na 1307 mnv, Kašan, mesto na kojem je 2009. Udruženje građana Jadovnik – Oaza netaknute prirode, fomiralo hranilište za beloglave supove i ostale divlje životinje – vukove, lisice i divlje svinje, a sledeće godine i mrki medved je dobio svoje posebno hranilište. U međuvremenu se, pored beloglavih supova, kao posebna atrakcija izdvojio medved Miloš, koji je ime dobio po selu Milošev Do u kojem je najviše boravio. Meda je obeležen GSP odašiljačem, njegovo se kretanje tako prati, i u kombinaciji sa snimcima video nadzora stvara se odlična baza podataka mnogim naučnicima po pitanju očuvanja životne sredine. Eto, tako to rade u ovom Udruženju, na čelu sa predsednikom Vjekoslavom Joksimovićem, a ponose se još mnogim svojim prirodnjačkim aktivostima. Želja mi je da se nekom zgodnom prilikom pridružim ekipi koja ovim slobodnim jadovničkim životinjama dovozi hranu i prati njihovo kretanje i ponašanje u prirodi. Moja ideja je da tako naučim još više o sistemu vrednosti koje te životinje uspostavljaju, o hijerarhiji koje se drže i poštuju, o … Otprilike to dođe na učenje o sebi, o traženju svog mesta pod Suncem. Da prestanu samoobmane, taj osećaj posebnosti, izuzetnosti, večne zaštićenosti. Priroda te nauči pravim vrednostima, ako si spreman da učiš.

Unutrašnjost manastirskog konaka
Unutrašnjost manastirskog konaka

Stigosmo tako i do manastira Mileševa, naše krajnje odrednice za IV Čiker-dan. Manastir je u XIII veku osnovao kralj Vladislav, sin kralja Stefana Prvovenčanog, a unuk Nemanjin. Vladislav je manastir podigao kao svoju grobnu crkvu, baš kao što je njegov otac podigao Žiču, a deda Studenicu. Kasnije se Vladislav odrekao vladavine u korist svog mlađeg brat Uroša, a umro je sedamdesetih godina XIII veka i sahranjen u svojoj zadužbini.

U sklopu manastira izgrađeni su konaci za goste, i mi se vrlo znatiželjno smeštamo u naše sobe. Hodnici kojima smo prošli, predvorja, prostorije za druženje, sve je vrlo maštovito uređeno, sa mnoštvom ručnih radova, rezbarija, ikona i ostalih slika svetaca. Sobe su lepe, čiste, prostrane, gledaju na lepo uređenu okolinu manastira. Nakon kratkog predaha izlazim iz sobe i krećem u obilazak manastirskog kompleksa, koji je podignut na samom ulazu u klisuru Mileševke. Već se I smrkava, ali energija kojom ovaj kraj odiše ne posustaje. Ipak, valja se pripremiti za sutrašnji, V dan Čiker-maratona, te smo se nevoljno razišli. Uostalom, ovde ću ponovo doći već za nekih 15ak dana, kada ću učestvovati u planinskoj trci obroncima Jadovnika, tako da… Neka ostane nešto i za sledeći put.

Noć je bila lepa, zvezdana, ispunjena žuborom Mileševke. Jutro toplo, a mi nestrpljivi da što pre krenemo prema Prijepolju i dalje, u nove mtb-avanture. Danas ćemo da pređemo iz Srbije u Crnu Goru, ali na čikerovski način.. Ne znate kakav je to “način”? Ja znam, jer sam već jednom ili dvaput tako prelazila u Crnu Goru, I jedva čekam da vidim kako će to danas izgledati, a izgledaće… Znam da će biti luuudoooooo…..

Prijepolje: spremni za polazak dalje prema granici i Pavinom Polju

 

Do Prijepolja ima nekih 6 km i to smo brzo prošli, jer je motiv bio jak: što pre stići do doručka! Prijepolje nam je uvek bilo prijateljsko i dosta dobro se snalazimo u ovom gradiću na Limu, a reklo bi se da nas i meštani već prilično znaju. Čiker čini da te prepoznaju na raznim meridijanima ovih naših lepih krajeva, i srećni smo zbog toga. Donosimo dobre vibracije i odlazimo sa najlepšim željama za srećan nastavak putovanja.

Red ispred izvora

Pauza se koristi i da se osuše dresovi

Improvizovani granični prelaz

I nastavljamo tako prema Kamenoj gori, povremeno pauziramo, lenjstvujemo, imamo vremena, stići ćemo kako je planirano, vreme je fenomenalno, toplo, suvo, možemo do mile volje da se izležavamo u travi. Nakon jedne takve pauze nastavljamo najpre makadamskim putem, zatim kroz šumu četinara, pa izlazimo na jedno proširenje, nazovi šumsku raskrsnicu, gde smo se svi skupili u iščekivanju pogranične policije “jedne i druge strane”. I taj trenutak je došao, svi smo baš super raspoloženi, jedan po jedan prelazimo zamišljenu liniju koja razdvaja, u našem slučaju sigurno spaja, dve države – Srbiju i Crnu Goru. Zahvaljujemo se policajcima i idemo dalje, imamo još dosta posla.

Sad nas jednim delom put vodi kroz šumu koja očigledno odavno nije propustila sunce, te smo se pošteno uvalili u blato, ali i bez problema izašli i nastavili. Prilika da se “rešimo” blata nakupljenog na točkovima vrlo brzo nam se ukazala i nismo je propustili: spust koji nas je spremno sačekao bio je dosta strm, sa mnogo loše kamene podloge, ali uz malo više opreza bez problema smo i to savladali. Ipak, treba da naglasim da su predeli kojima smo prolazili bili zaista fantastično lepi i da nismo žurili, već smo se sačekivali, uživali, smejali, nazdravljali. Istina, povremeno i tražili zaklon od neumoljivog Sunca… Divan, divan dan.. A, tek kad dođemo do Pavinog Polja…

Nastaviće se.

Zvoncajte