Jutro u Ljuboviji je prohladno, maglovito, pravo septembarsko. Ugrejali smo se zahvaljujući snažnim emocijama koje su u nama izazvala deca-glumci, članovi lokalnog amaterskog pozorišta. Oni su baš poranili i prikazali nam divnu pozorištu predstavu sa temom biciklizma i biciklista u javnom saobraćaju. Praćeni lepim dečijim osmesima i iskrenim željama za ponovo viđenje, krenuli smo put Bratunca.

Današnji dan, 8. septembar 2019., drugi je deo Drinskog mtb karavana i posvećen je mtb-vožnji bratunačkim brdima i šumama, u organizaciji Biciklističko-brdskog kluba Mountain Bike Bratunac. Ima nas baš mnogo, da li 50, 60 ili više, nisam sigurna, ali smo bez obzira na to vrlo brzo prešli Drinu i državnu granicu između Srbije i Bosne. Još 2-3 kilometra pedalanja i našli smo se u centru lepe varošice gde su nas već čekali domaćini i gde je vladala svečana atmosfera. Lepo je što smo baš mi, mtb-biciklisti, doprineli da je danas Bratunac u svečanom ruhu, da se sa razglasa čuje lepa, prijatna muzika, da osetimo da smo dobrodošli. Razmileli smo se na sve strane u potrazi za prijateljima koje nismo poodavno videli, u potrazi za još malo smeha i lepih biciklističkih priča. Dok se okupljamo i čekamo da nam se obrate domaćini i daju znak za početak današnjeg karavana, malo i da se upoznamo sa ovim delom Bosne.

Područje sadašnje opštine Bratunac bilo je naseljeno još u praistoriji, o čemu svedoče praistorijske nekropole sa humkama, kao i brojni spomenici iz rimskog doba, a u blizini su i ostaci rimske tvrđave i grobnice. Zanimljivo je da je nekada davno Bratunac bio samo zaselak sela Suha, a katastarski je pripadao još i selima Repovac i Podčauš. U srednjem veku ovde je bila carinarnica, što je zabeleženo u starim spisima iz 1333. godine. Inače, nekoliko je teorija o nastanku imena Bratunac; jedna od njih je da je dobio ime po keltskom naselju Bratano, koje se nalazilo na lokalitetu nadomak varošici; druga teorija je da je ovde bila crkva-manastir i da su sveštena lica činila posebnu bratovštinu, te da je tako nastalo ime Bratunac…. Ima još nekih verzija i vezana su za tursko doba, ali kako god okrenuli – ja se ovde osećam kao delom porodice, kao da sam s braćom. Inače, smatra se da je ekonomski razvoj ovog kraja započeo sa početkom uzgoja i organizovanog otkupa duvana krajem IX veka, a izgradnja mosta na Drini 1926. godine bila je od ključnog značaja za dalji razvoj varošica s obe strane reke. Šta je dalje bilo… Paaaaaa…. Ipak da se vratimo na današnji dan, da se ne uvalimo previše u delove istorije koje je teško objasniti. Na šta je sve čovek spreman i kakve ga sve odlike i krase ali i naružuju.. Ovo je nagoveštaj priče o novijoj istoriji ovog kraja, o ratovima koji su se ovde vodili, o stradanju naroda, ali mi bi ipak da se sve „svede“ na lepu i interesantnu – mtb bitku. U današnjem danu proći ćemo delom šume gde su i dalje nemi svedoci tog vremena, rovovi koji nisu zatrpani zemljom, a ko zna kakve priče bi ispričati mogli… I sada na nekoliko mesta stoje upozorenja – Pazi, minirano!

Mnogo biciklista, odlične, pozitivne vibracije, šarenolike biciklističke opreme, zraci sunca koji se probijaju kroz jutarnju maglu, pozdravni govor domaćina, i – vreme je za pokret! Idemo, naravno, a kako drugačije, odmah uzbrdo, ipak je ovo Bosna, pa se i setih “one narodne” – J..eš zemlju koja Bosne nema… U šumi smo, put makadamski ili zemljani, zastanemo da popričamo, pa i sednemo, pa se fotografišemo, uživamo. Dan je divan i ne damo da ga išta pokvari. Ima i guranja, nismo došli da se dokazujemo ko može lakše, brže, bolje, došli smo po novu dozu lepote prirode s kojom se odlično slažemo i kojoj smo dobri gosti. Ta ista priroda pred nas postavlja visoke zahteve i ciljeve, i nije svak’ u mogućnosti da im odgovori. Ne treba to nikome ni zameriti, jer čovek i ne može da od sebe da ono što nema. Naučiš ovde mnogo, a najviše o sebi. A, kada vidiš kako se uklapaš u šumu, planinu, kako te Ona pušta da prođeš njenim odajama, počneš i više da ceniš sebe. Ali, nikad ne zaboravljaš da si ovde samo u prolazu…

I prošli smo divnim bratunačkim šumskim prostranstvom, i zagrlili drvo, zašli u visoku paprat, brali kupine, penjali se preko brda, uživali u pogledu na Drinu dok smo još bili visoko iznad nje. Povremeno smo nailazili na putokaze koje su naši drugari iz organizacije današnjeg dana „strateški“ i veoma nadahnuto postavili duž šumske staze i koji su nam govorili koliko imamo još do prve krigle piva, do prve wi fi konekcije, do… I love mtb…

Posle jednog podužeg makadamskog spusta, možda samo na momente malo tehnički zahtevnijeg ali zato perfektno-adrenalinskog, stigli smo i do same obale Drine. Vožnja koja je usledila pored reke bila mi je predivna, osvežavajuća, zelena, čarobna, ali i nekako prekratka. Društvo s kojim sam bila – veoma nadahnuto i raspoloženo za još druženja, za još smeha, ali i za – pivo s pasuljem, pasulj s pivom, … tako nekako..

Evo nas, stigli smo do Rajske plaže, već je mnogo naših drugara pristiglo, neki su već polegali u ležaljke, omamljeni od lepog dana i doživljaja koje smo imali. Pasulj je odličan, baš kao i kupus-salata, a čekale su me i breskve koje nisam pojela kad smo imali okrepu u prvom delu dana. Sad još malo dremuckanja, pa ćemo kući… Ne, ipak nećemo još! Nije kraj! Ima još lepih dešavanja! I, šta ćemo sad? Perica, predsednik Kluba, uzima mikrofon, zahvaljuje se svima na divnom ugođaju koji su priredili svojim dolaskom i bicikliranjem, svi su srećni što je sve prošlo bez i jednog problema, bez pada, povreda, gubljenja, makar to bio i dozvoljen minus… Šala mala… I potom Perica deli zahvalnice, tu je i naš drugar Zdravko iz Užica, prvi put je ovde s nama, a Perica najavljuje tombolu i lepe nagrade. „A, ko će da nam pomogne u izvlačenju tombole? Pa, naša blogerica, ZvoNcara!“ Pa da, to sam ja, tu sam, evo me, sad ću da donesem radost mojim prijateljima, da „iz šešira“ izvučem dobitne brojeve i da produžimo još malo naše druženje i odlično raspoloženje… I, eto, potrajalo je to još neko vreme, društvo se odlično zabavilo, podelile su se vredne i praktične nagrade, spoljne gume za bicikl, unutrašnje, svetla, pedale, kapice, svašta ništa, svi su bili super-raspoloženi, i tako smo se i rastali.

Hvala, dragi prijatelji, na divnom gostoprimstvu, na vašoj srčanosti, srdačnosti i bezgraničnom čovekoljublju! I opet smo svi zajedno pokazali da sport i sportisti ne poznaju granice i da se samo oni koji u tom duhu žive i rade – mogu s ponosom nazivati sportistima! Vidimo se dogodine, u zdravlje vam bilo i živeli!