Vrućina od ranih jutarnjih časova mogla je da kaže samo jedno: biće ovo baš paklen dan! Da biramo vreme – ne možemo, te nam ostaje da se prilagodimo, uzmemo ono što je dobro, zanemarimo ono lošije. Tako nekako, kao i sa ljudima. Ne može ti baš sve biti potaman. I tako smo se “hladne glave” uputili u Čortanovce i naselje Kozarica, da učestvujemo u “Capriolo cross country biciklističkoj trci”, u organizaciji Planinarskog kluba “Železničar” iz Inđije. Trka se odvija u okviru manifestacije “Dunavske čarolije”, koja ove godine obeležava svoj jubilej – XX godina divnih sportskih nadmetanja, kao i ostalih interesantnih takmičenja koji povezuju ljude i obogaćuju njihovu svakodnevicu. Čak sam i tu dala svoj skromni doprinos – tri fotografije koje govore o planini, prirodi i aktivnostima u prirodi, i koje će biti izložene u okviru izbora za najbolju fotografiju.

 

Iz Beograda do Planinarskog doma “Kozarica” stižemo za manje od sat vremena prijatne vožnje. Pred sam dom je tunel koji kao da je podelio dva sveta, jer čim smo iz njega izašli nekako je sve bilo drugačije – veoma živo, puno vedrog naroda, velika graja, a bicikala i planinarskih štapova na sve strane. Na pročelju zgradice je drvena tabla na kojoj je interesantan podatak; naime, nalazimo se ispred doma koji je na najnižoj nadmorskoj visini u svetu, odnosno na 84 mnv! Kuriozitet. Još jedna zanimljivost: u neposrednoj blizini je izvor vode kojeg nazivaju i “Savinac”, jer je, kako se prenosi priča, ovudao prošao Sveti Sava na svom putu prema Kovilju, gde je krenuo da pomiri brata Stevana s mađarskim kraljem Andrijom.

 

 

 

I eto, saznali smo još mnogo detalja iz istorije ovog fruškogorskog kraja, ali to za neku drugu priliku, za duge zimske noći kad će se manje voziti bicikl a više pričati o raznim dogodovštinama. Sad da se prijavimo za trku i dobijamo karton za overu kontrolnih tačaka. Usput se pozdravljamo s brojnim poznanicima i prijateljima, a istina je da ih je sve više i da je zato i naše zadovoljstvo sve veće. Dakle, otkad sam počela i da trčim i bila na skajraning trci, na Jadovničkom ultramaratonu, krug mojih sportskih drugara se poprilično uvećao i susreti i druženja s tim, mentalno, duhovno i fizički zdravim ljudima, me mnogo vesele i nadahnjuju. Ovde se danas održava i Vojvođanska treking liga, dakle biće i planinskih trkača, koji na raspolaganju imaju tri staze. Biciklisti imaju jednu, dužine oko 42 km, sa približno 950 visinskih metara. Nikad nisam bila ovde i ne znam kakav teren nas očekuje, ali s obzirom da je ovaj deo Srema poznat po vinogradima, jasno je da će biti dosta brežuljkasto, blago rečeno. Biće i šume, njiva, kukuruzišta, ali ono što nam je svima najvažnije – dobrog druženja.

Uskoro je dat znak za start trke i konačno smo krenuli. Kao i obično, vrlo brzo se izdvojila grupa “pravih” trkača od nas koji smo došli i da uživamo u lepom krajoliku, povremeno zastanemo, fotkamo. I mi idemo dosta dobrim tempom, ali za nama se prašina manje diže. Pa da, upravo kako rekoh, zemlja je neverovatno suva, odavno nije bilo kiše, mi vozimo makadamom, ispucalim zemljanim stazama, kroz njive, kukuruze, zasade suncokreta. Mnogo je kratkih i jakih uspona, ali i nezgodnih, tehnički zahtevnih spusteva, punih vododerina. Sve to nama ide sasvim dobro, mada je vrućina skoro pa nesnosna. Ipak, kad god se sretnemo s nekim od trkača, shvatimo da je nama ipak lakše.

 

 

Traži se “hladovina više”, a vode, hvala organizatoru, ima na svakoj kontrolnoj tački. Na svim kontrolama su i ljubazni mladi ljudi, na nekoliko mesta su nas dočekali sa sokovima, ali i voćem – limunom, bananama, na KT 5, čini mi se, bilo je i slanog kikirikija – taman na vreme, da se vrati so koja je isparila kroz znoj. Na KT 6 u travi su čučale dve velike lubenice. I mi bi malo. Videli smo i ekipe hitne medicinske pomoći, iskreno se nadam da nikome nisu trebali, ali im hvala u svakom slučaju.

Jedan od zanimljivijih detalja u današnjoj vožnji bio je prolazak kroz njive sucokreta. Očigledno su netom pred naš prolazak, možda dan-dva ranije, skraćivane stabljike suncokreta da bi se napravio prolaz za nas. Dakle, bilo je to nezaboravno iskustvo! Po sredini stazice su izvirivali drvenasti “patrljci”, a levo i desno nad nama su se nadvijale raskošne suncokretove glave, prepune semenki. Valjda nema i pčela… To sam se prvo zapitala.. I, koliko god polja suncokreta izgledala bajkovito i koliko god vam se u glavi javljala prelepa slika Van Goga, nije ovo baš bila bajkovita vožnja, jer me je svako malo veliki suncokret “počešao” po glavi ili po ramenu! Čak sam se uhvatila kako se raspravljam s tim lepim glavama, kao da me razumeju i kao da će se na trenutak skloniti, samo da ja prođem… I ispred mene i iza bilo je dosta pešaka i trkača, koji su, gledajući kako balansiram i izbegavam nevolje, uglavnom dobacivali: “Svaka čast!”.

 

I prolasci kroz šumu su bili baš uzbudljivi. Negde pred kraj vožnje, posle KT 8, kada smo prešli preko jedne velike pokošene livade, sve vozeći po strnjici, zašli smo u prelepu Čortanovačku šumu. Staza uska, zemljana, sa dosta prirodnih prepreka u vidu opalog granja, korenja i kamenja. U jednom trenutku nailazim na scenu koja me podsetila na pokret Lečenje pomoću drveta, gde se veruje da drveće može da nahrani čoveka energijom i tako ga izleči. Ima to i svoj stručni naziv – dendroterapija. Dakle, nekoliko žena i muškaraca stoji uz drvo, neki od njih ga obgrljavaju, i shvatim da se u stvari plaše da se spuste dalje stazom, jer je ispod drveta zemlja verovatno odneta bujicama vode, a pritom je i tlo veoma sipljivo. Tu se našao mladić koji im je pomagao, a meni je prihvatio bicikl, spustio ga na ravno, a ja sam u međuvremenu lako skliznula niz padinu.

 

Goran i Peđa me čekaju pred izlazak iz šume, i sad zajedno idemo prema cilju. Dosta je bilo vožnje za danas, pošteno smo sve to izveli, super smo vozili, družili se, pomučili kad je zatrebalo malo nositi bicikl uz breg gde su ljudi jedva išli i bez tovara, a dobro se zabavili na šumskim spustevima. Priča o suncokretima i vinogradima prepunim ploda je posebna poslastica. I pogled na Dunav je izazivao pažnju, ali smo pazili da nas ne mami previše, jer valjalo je i dalje prašinariti plodnim sremačkim brežuljcima.

Spretno i sretno stigli do cilja, prijavili se zapisničkom stolu, Ja sam broj 199 – kažem, a Marija će: Pa, ti si prva od žena!

I tako to ide svojim pravcem i svojim putem, pa mi prvo na priručno tuširanje, pa na odličan pasulj iz vojničkog kazana, pa dogovor za narednu vožnju, te se vidimo u Ljuboviji, te u Bratuncu, te hoću tamo, hoću ‘vamo.. Biće svega, brate, sestro, nek’ bude nas, nek’ bude zdravlja, a sad živeli – da pored finišerske medalje dobijem i onu pobedničku, a i Capriolo pobednički paket – a i baš mi treba i novo sedište i pedale, prsluk, i tako još svašta nešto što je bilo u kesi glavnog sponzora trke… I ‘ajd sad na pobedničko postolje, pa da javim deci… Decoooooo… Keva stiže s medaljama, hoćemo li na pobedničko pivo?!

Još, pre piva, da se ne zaboravi: hvala od srca svima na odličnoj vožnji, super-druženju, divnom danu; hvala organizatorima na veoma inspirativnoj, raznolikoj stazi i energiji i vremenu koje su uložili u organizovanje ove divne manifestacije. Vidimo se i opet, naravno!