Dakle, baš smo srećnici! Prvi Čiker-mtb maratonski dan prošao je bez ikakvih problema, vreme je odlično, a od najavljene kiše, pljuskova i nevremena, ostala je samo najava. Tehničkih, a ni drugih problema nije bilo, družili smo se, upoznavali, ni malo žurili i maksimalno uživali na putu od Kraljeva do manastira Studenica. Ima nas stotinjak, s nekima se od ranije poznajem, neke ću tek pustiti u svoje „energetsko polje“, ili ću se ja „ubaciti“ u njihovo. Već ćemo videti. Osam dana bicikliranja je pred nama i biće dovoljno raznih predvidljivih i nepredvidljivih situacija da se bolje upoznamo.

Po dolasku u konak manastira Studenica, onaj novi deo što gleda baš u masivne bedeme koji opasuju manastirski kompleks, ne žurimo mnogo da se smestimo u sobe. Odlično smo se uklopili u atmosferu kojom odiše ceo ovaj prostor uz planinsku reku Studenicu koja žubori u blizini. Ekipa koja spava u prirodi već traži mesto da postavi šatore na obližnjoj livadi. Ja sedim na terasi s pogledom na zdrave vite četinare i impresivne manastirske bedeme. Sve deluje naoko mirno i kao da je oduvek bilo tako, ali znam da istorija govori nešto potpuno drugačije. Dosta o tome mi je pričao moj stariji sin Nemanja, veliki zaljubljenik i poznavalac srpske istorije. Stoga mi je posebno interesantna upravo priča o Nemanji i probaću delimično da je interpretiram: biblijsko ime Nemanja nikada ranije nije upotrebljavano među uglednim Srbima – prinčevima, županima, vojvodama, da bi kasnije postalo simbol čitave jedne epohe. I, baš kao što je Nemija, po dozvoli persijskog cara Artakserksa, obnavljao razorene zidove Jerusalima, „jednom rukom radeći, a u drugoj držeći mač“ radi odbrane od neprijatelja, tako je i Nemanja za vreme svoje vladavine koju je obeležio kao ujedinitelj nacije i graditelj nacionalne države, istovremeno i gradio i branio. Nemanja je bio veliki vojskovođa i veoma religiozan. Prema predanju, izgubivši bitku u sukobu sa vizantijskom vojskom cara Manojla II Komnena 1172. godine, bio je zatočen u manastiru Bogorodice Dobrotvorke u Konstantinopolju. Tada se zavetovao Bogorodici da će joj, ako ga izbavi iz zatočeništva, podići najlepši manastir. Po izbavljenju je taj zavet ispunio, te je glavni hram studeničkog manastirskog kompleksa, građen od 1183. do 1195. godine, posvećen Bogorodici Dobrotvorki, Evergetidi.

Iz sanjarenja me trgnula potmula grmljavina a nedugo potom okolni vrhovi nisu se videli od kiše koja ih je prekrila. Malo smo se i mi primirili i okrenuli prema sutrašnjem danu.

Drugi Čiker-mtb maratonski dan započeo je u ponedeljak, 24. juna 2019. Jutro prelepo, sunčano, nije bilo teško krenuti u nepoznato. Šume obavijene finom izmaglicom, visoko nad krošnjama formiraju kišonosne oblake, ali reklo bi se da će nas i opet kiša zaobići. Odmah krećemo u uspon, vozimo širokim makadamskim šumskim putevima obroncima Golije sve do sela Rudno i pansiona Nebo na 1250 mnv. U srcu smo Rezervata Biosfere Golija, pod zaštitom UNESCOa. Ovde je mnogo prelepe šume, hladovine, izvora pitke vode na sve strane. Pored jednog izvora rashlađivale su se kante s mlekom koje su čekale da se prevezu do prve otkupne stanice i mlekare. Na svašta smo nešto nailazili, konstantno smo svedoci kako se živi u pojedinim krajevima Srbije, u planinskim selima za koje malo ko i da zna da postoje. 

Pravimo pauzu uz domaći sok od nane s limunom i vanilice sa džemom od šumskih jagoda. Povremeno dune hladnjikavi vetrić, ali samo na kratko. I oblaci se tmurni navukli, ali se nadamo da ćemo i danas izbeći kišu, premda je ”protukišna oprema” spremna, za svaki slučaj. Po ulasku u šumu kiša je zaista i počela, bilo je i blatnjavih deonica, ali sve je to bilo kratkog daha.

Nastavljamo preko jedne prostrane livade, spuštamo se uskim puteljkom, ima dosta kamenja što izviruje iz utabane zemlje, ali sve je sasvim dobro za vožnju. Dolazimo do vidikovca koji se ne propušta, tu zastajem da fotografišem, grupa naših prijatelja Slovenaca nastavlja vožnju, vidim da je blagi spust i krivina u levu stranu, jer oni prosto “nestaju” u toj krivini. Ja još malo uživam u predivnom okruženju, tu se zatekao i Vlada, koji je prvi put na Čiker-maratonu.

Oboje smo fotkali, a onda je Vlada krenuo ispred mene. I ja polako krećem, a iza njegovih leđa čujem lavež psa. Uhhhh.. pomislih… pa otkud sad pas?! Nigde kuće, nigde “žive duše”… Svašta! Krenem da se spuštam niz padinu, vidim strelica me vodi u levo, ali po silasku na makadamski put pred mene izleće ogroman razjareni šarplaninac! Plašim se, baš. I, znam da ne smem da paničim, sama sam, svi koji su bili ispred mene otišli su bez zaustavljanja, iza mene ima dosta ljudi, ali ne znam koliko daleko… Shvatam da pas čuva neku svoju teritoriju, i da sam ja tu upala nepozvana…

Odlučih da se vratim na brdašce s kojeg sam sišla i sačekam nekoga, da zajedno prođemo kritičnu tačku. Nije prošlo dugo, vidim kako iz šume izlaze njih dvojica i kako se spuštaju niz padinu. Kad su mi se približili, prvo sam ih pitala da li se boje šarplaninca i ispričala im kako nisam smela da nastavim put. Momke ne poznajem, ali prepreka za upoznavanje nema, i taman je odlična prilika: jedan od njih je Branko iz Kraljeva, a drugi Adrijan. Adrijan ne zna srpski: “Ja sam Nemac”, to je naučio samo da kaže na srpskom i baš je bilo simpatično! Uglavnom, zajedno smo nastavili vožnju, pas se u međuvremenu udaljio, a mi smo nastavili put kroz šumu, preko livada, popeli se preko jednog prevoja, prešli planinsku rečicu, a zatim je usledio predivan spust sve do Raške. Branko i Adrijan su vozili ispred mene i povremeno se zaustavljali da me sačekaju. To me baš prijatno iznenadilo, nisam ih poznavala i zaista ništa nisam ni očekivala, trasa je perfektno obeležena i znam da ne mogu da se izgubim. Prolazeći jednim delom spusta nisam ni primetila da u hladovini drveća s moje leve strane sede njih dvojica i čekaju me! Svaka čast, drugari, i hvala! Ipak, mnogo je lepše kad si u društvu, to je barem jasno!

Dolazimo do Raške, tu je pauza za užinu, sladoled, sok, čekam Gorana, on je nešto opuštenije vozio (čitaj: sporije od mene… neće se ljutiti…) , a zatim vožnju prema Novom Pazaru nastavljamo zajedno. Pridružio nam se biciklista iz Raške koji nam je bio odličan vodič i koji nas je malo pobliže upoznao sa geografijom ovog kraja. U međuvremenu nas je zvao naš prijatelj iz Rožaja koji će sa porodicom doći u Novi Pazar da se vidimo i družimo. Kaže: “povedite i svoje prijatelje bicikliste, da zajedno odemo na poznate novopazarske ćevape!” Može, kažemo mi, vidimo se predveče u Novom Pazaru!

Nastaviće se.