Prvih nekoliko dana sam, prilično sebično, sama uživala u fotografijama koje sam “napravila” na Čiker-maratonu. Čak sam i teška srca od sebe “otkidala” po koju reč, i samo šturo prepričavala neke od dogodovština, opisivala mesta na kojima smo bili, ljude koje sam upoznala… Na pitanje prijatelja, komšija, familije, kolega – kako je bilo na Čiker mtb maratonu 2019 – odgovarala sam uglavnom rukama: širila ih kao da želim da kažem da mi je teško da to opišem, i kao da ih molim da mi oproste što još uvek nisam sposobna da krenem u prepričavanje sijaset događaja kojima smo bili darivani, i da zajedno obiđemo destinacije kojima smo prošli.
I, evo, reklo bi se da se pišući ove redove polako “dozivam”, vraćam u normalu, i da ću konačno, kako je i red, svoje fotografije i impresije i kroz pisanu reč podeliti ovde s vama.
Dakle, pre nego počnem da delim ovogodišnji Čiker maraton po danima, pre nego prođemo njegovim glavnim “odajama”, ući ćemo u “predvorje” i kroz blago odškrinuta vrata “baciti pogled” na maratonce koji se okupljaju, pozdravljaju s poznatima, upoznaju s nepoznatima, raduju se avanturama koje su pred njima.
Da, ja sam sad na Trgu srpskih ratnika u Kraljevu, pored spomenika srpskom junaku, zajedno s još stotinjak mojih prijatelja koji će od sutra biti moji suborci u mnogim “okršajima” koji nas očekuju kroz 8 dana bicikliranja planinskim vrletima Srbije i Crne Gore! Subota je, 22. jun 2019., dan koji smo odavno željni iščekivali, a koji je jako važan za dobar start maratona. Ništa se nije krilo – po našim ushićenim uzvicima i nemirnim pogledima koji su tražili prijatelje – lako se videlo koliko smo srećni što smo i opet ovde, na još jednom početku. Ove godine Čiker mtb maraton se organizuje po VIII put, a ono što ću s ponosom reći – ovo je moja VII maratonska godina! Samo prve godine održavanja, 2012., nisam učestvovala na ovom maratonu; tada se nisam ni bavila brdsko-planinskim biciklizmom, da ne kažem da nisam ni znala da takvo nešto postoji!
Sreća, ili se to drugačije zove, moja želja za promenom, za napretkom, za istraživanjem, možemo da mu damo ime kakvo hoćemo, ali jedno je važno – to “nešto” me odvažilo i dovelo do značajnog iskoraka iz moje svakodnevice, do smelog “pomerenja granica”, i dalo mi snagu i impuls da idem još dalje.
Zato sam i opet u Kraljevu, zato i po sedmi put slušam instrukcije organizatora maratona “glave Čiker-mtb porodice” – Radoslava Golubovića! Tu su i svi ostali, bez kojih dobro osmišljena organizacija ne bi mogla da se sprovede u delo na najbolji mogući način; tu su svi oni koji brinu o maratoncima i njihovim brojnim potrebama. Ipak, ostaviću detalje za naredne priče, vredi se upoznati sa svim tim ljudima ponaosob, natenane; zaslužili su to svojim angažovanjem, “izgaranjem”, zbog svake pomoći koje su nam bezrezervno pružili, zbog svake podrške koju su nam u pravom trenutku ukazali.
Hvala svima, dobri ljudi! Zbog vas baš takvih došla sam i drugi put, i treći, i … Da, naravno, i zbog fenomenalnih predela kojima nas vodite, zbog mnogih skrivenih kutaka lepe nam zemlje za koje verovatno nikada ne bi ni saznali da postoje, a kamo li da ih posetimo… I to biciklom! Hej! Biciklom! Pa tek što je to ponos! I setih se trenutka kad sam pre dve godine, spuštajući se kroz Njeguše, pa serpentinama do Kotora, zaplakala ispred table na ulazu u grad… Dokle sam stigla zahvaljujući svojim prijateljima, Čiker-klubu, zahvaljujući svojoj glavi i svojim nogama! Veliko je to tada bilo za mene, i uvek ću taj trenutak pamtiti… Veliki smo svi mi. I zato mi nije bilo teško da odgovorim na pitanje koleginice “Zašto radite sve ovo?”… Srce je naše veliko.