Kada je Bog stvorio i uredio svet, dođe đavo i upita ga za dozvolu da i on nešto poseje. Bog mu dozvoli, a đavo uzme punu vreću nečeg sitnog i poseje po zemlji. Iz tog sitnog izraslo je nešto veliko, te Bog pozove đavola i upita ga šta je on to posejao, a ovaj mu reče da je posejao kamenje. Vidi Bog da to seme neće dobro biti i da će sav svet okameniti, te zovne anđele, a Sveti Jovan zamoli Boga da zabrani kamenju da dalje raste. Bog tako učini, a da od kamena ipak ljudima bude neka korist, ostavi ono što je već izraslo. (Vasko Popa, “Ponoćno sunce”)

I, Bogu hvala da je tako, jer ne mogu ni da zamislim da uporedo sa zemljom, vodom, vatrom i vazduhom nema i kamena, simbola postojanosti i snage. Svaki boravak u prirodi moćan je i poseban ako je tu i kamen. Kamen u narodnoj kosmologiji važi za oslonac, temelj, suštinu. Ima isceliteljsku moć, nadahnjuje, ne podleže promenama, večan je.

A, oslonac su i prijatelji. Dobar temelj prijateljstvu su čestitost, dobrota, međusobno uvažavanje i podrška. I, kako sve to spojiti i smestiti u jedan lep martovski dan? Ispade to lako, ali svi znamo da je to “lako” samo logičan i prirodan sled događaja u nizu koji su prethodili.

Pa, eto, 24. marta 2019. godine na platou podno Vršačkog brega okupilo se mtb društvo iz Inđije (Mtb Družina) i Beograda (Nesputani UG), spremno i raspoloženo za nove ture i avanture. Nazvali smo ovo današnje bicikliranje izletničkom mtb turom, jer je ideja da i našim prijateljima koji se do sada nisu okušali u brdsko-planinskim vožnjama približimo ovaj vid rekreacije i malo ekstremnije aktivnosti. Inače, Vršačke planine (često zvane i Vršački breg) spadaju, zajedno s Fruškom gorom, u ostrvske, jer su nekada bile ostrvo u Panonskom moru. Mi ćemo danas obići nekoliko njenih vrhova, a krećemo s jednog koji je odmah iznad Vršca, u blizini stare Crkvice i nove crkve Svetog Teodora, i omiljeno je izletište Vrščana.

 

Društvo je odlično raspoloženo, jutro je perfektno, toplo, sunčano, i nakon zajedničkog fotografisanja krećemo u vožnju. Odmah je pojak uspon i dok sustižemo izletnike-šetače usput s njima i razgovaramo: interesantno im je kakvi su nam to bicikli, kakav prenos imaju, kako mi to uspevamo da vozimo, ne deluje im lako, ali, vide to oni, mi to radimo s osmehom i iz srca. Uglavnom, svi su vrlo druželjubivi i smireni. Nema agresije, osim one neophodne adrenalinske doze koja nas tera napred. To napred u ovom slučaju je kvrgav zemljani put iz kojeg na sve strane džiklja kamenje, veće ili manje – da li baš ono što je đavo s početka priče posejao?… Ko će ga znati…

Stižemo do zgrade Kluba ekstremnih sportova “Izazov”; tu je i odličan vidikovac, a uz stazu su gromadne stene sa sigurnosnim konopcima koji sa njih vise. Ove stene su prilično atraktivne i zahtevne, premda ne i mnogo visoke, a koriste ih mnogi alpinisti u pripremama za penjanje na najviše svetske vrhove. Naravno, uz asistenciju instruktora svakome je omogućeno da se oproba u ovom adrenalinskom sportu. Prema tome… Zašto ne probati? I, lepo mi kaže moj prijatelj Luka: Probaj sve što možeš!

Idemo dalje stazom, povremeno je uspon na granici silaska sa bicikla, ali uspevamo mi to nekako, uz održavanje rada srca u ujednačenom ritmu. Za one koji tek počinju sa ovakvim “veranjima” povremeno je dovoljna sugestija, razumevanje, i sve je posle lakše. Stižemo tako i do prevlake između Vršačke kule i Đakovog vrha – platoa kod Doma Crvenog krsta, gde nas obavija ruža vetrova na lepih 357 mnv, te nastavljamo uspon prema kuli. Ponovno odvajanje u desno, ali i susret s mojim dragim prijateljima iz PD “Azimut”. Oduševljenje što ih vidim, a i njihovo što smo se sreli na ovom lepom mestu podno gorostasne kule, bilo je baš vidljivo. Nakon pozdravljanja i fotkanja nastavismo svak’ svojim putem.

 

Jedva sam dočekala susret sa Vršačkom kulom, a još više reakciju mojih prijatelja koji ovde ranije nisu bili! Moja fascinacija ovom kamenom građevinom podignutom na vrhu strmog brda, na 399 mnv, ne prestaje. Utvrđenje je sazidano 1439. godine i pretpostavlja se da ga je podigao despot Đurađ Branković, posle prvog pada Despotovine. Kakav život je ovde vođen, ko se sve okupljao oko ognjišta na trećoj etaži, kakva je uloga tvrđave bila u sistemu odbrane južne ugarske granice, … I svašta nas nešto još interesuje, a odgovore, kao i precizniju sliku života na ovim prostorima u to vreme, dobićemo nakon rekonstrukcije tvrđave i detaljnije istorijske analize.

 

Nakon obilaska kule stižemo do planinarskog doma, a vreme je i za užinu. Ne bih to ni znala da ubrzo drveni stolovi ispred doma nisu bili prekriveni vrhunskim sremačkim specijalitetima! A-joj, kažem ja, pa ko će ovome odoleti?! Uh, reče Peđa, pa šta da se radi kad je tak’a situacija! O višku kalorija razmišljaćemo sutra… Šta razmišljati, sutra patike na noge pa na trčanje, nema opuštanja… I tako se dogovorismo i s manje griže savesti prionusmo “poslu”.

Sad već zadovoljnih stomaka, vožnju nastavljamo lepim ali zahtevnim šumskim stazama. Povremeno nam pored putića proviruju ostenjaci, stene koje samo što ne progovore, raznih oblika – poput ljudskih glava, poput životinjskih njuški i kljunova, razbacani na sve strane. Da li su se to, nekad živa bića, kroz kamen zauvek vratila prirodi?

 

 

 

 

 

Nakon jednog jačeg uspona stižemo do vrha Lisičija glava. Usledio je pokušaj da preko još nepropupalog granja bacimo pogled na susednu Rumuniju, malo fotkanja i povratak nazad kroz šumu. Ulazimo u završnicu današnjeg pedalanja i druženja, nazdravismo u “Izazovu” i po kojim pivom, a na pitanje jednom od “novajlija”- kako se snašao u današnjoj avanturi, odgovor je bio više nego duhovit i za pamćenje: “Kad god mi je bilo teško, u šumi sam stajao sam i plakao”!

Bila je to nedelja za poželeti. I ovaj put smo se pokorili prirodi, odavno njenom snagom ovladani. Vratićemo joj se i opet, na neki naš način. I opet…