Raskoš boja, oblika, emocija. Lepeza od snova utkanih u jedan čaroban nedeljni dan. Fruška Gora dobrog srca i plemenite duše. Jaki usponi nagrađivani šapatom vetra, umilnim zvucima sitne kiše i vidicima koji mame uzdahe.

Ulazak u šumu kroz širom otvorene dveri, natkriljene vencima od bršljana. Čaroban poj ptica. Neobični zvuci koje pravimo provlačeći noge kroz šuškavo lišće.

Orlove Stene, nastale duboko ispod zemljine površine taloženjem peska i karbonatnog mulja, vremenom pretvorenih u tvrde škriljave oblike. Fina kamena prašina i komadićci prirodom istesani, kao da govore da će se i opet u pesak preobratiti. Sve prolazi. Teče na svom putu bez povratka. A, na našem današnjem proputovanju Fruškom nailazimo na nekoliko omanjih, atraktivnih vodopada. Spust do njih po klizavom, blatnjavom terenu.

Slatko je uranjanje u fruškogorske doline i kanjone. Kako zalaziš u dubinu, tesnac se rastvara, a odozgo te prekriva omamljujuća izmaglica. Kotrlja se tako kamenje pod našim nogama i mi dolazimo do dna. Stojimo opčinjeni, upijamo zvuke koji se, isprva gromoglasni, postepeno utišavaju i stapaju sa pesmom vodenih slapova.

Bio je ovo divan martovski dan i jedan od mojih najlepših prolazaka i prelazaka preko Fruške Gore. Naši su nas vodiči, Vlada i Steva, nesebično vodili i upoznavali s mnogim Njenim tajnama. Ipak, meni ni jedna nije do kraja otkrivena; želim da me ta mistika ponovo vraća u Njene dubine, da me magija koja me vodila Njenim puteljcima, kroz prostranstva i hrastove šume, ne napušta. Želim da me na mom Putu, baš kao i u ovom nedeljnom danu, vodi srce, da me duga nakon kiše prati.

Želim da u narednim nedeljama, baš kao i u godinama koje dolaze, pronalazimo put do sreće i blagostanja. Svako neka nađe svoj način i svoju sreću. Ja ću se za moju već pobrinuti.